Просветни гласник

новија истраживања 0 прадомовпни индојевропскога народа

341

је језика, који би се сматрао као ираотац јНемци п Французи веле „мајка") осталих језика, што се зову индојевропски, живих и „преминулих" — нестало онога часа, кад су нови постали, он није изумро, већ се у деци подмладио и поделио. У овом случају, који би језик звали организмом, лако могу наћи поређење из природне историје из развитка и множења неких нижих организама — дељењем. Али који зна, да је језик Феномен, појава душевна и физиолошка, као што има и других у човека таких појава, онда ће разумети, да су чланови народа своје говоре — у доба заједнице једно време блиске, доцније, кад је настала деоба, већ диалектички одвојене предали својим потомцима и да је и с предањем језика као права и вере ишла узастопце промена, као што се промена збива свакога момента у човеку, чији скуп чини код човека живот од детињства до старости. Исто је тако у народа. Из промена у времену и у простору мало по мало нагомилава се толико разлика ситнијих и крупнијих, да је неминовна деоба и језика и народа. Нама би од неоцењене вредности било да се од прајезика сачувало бар неколико врста или страница, можда би се домишљати немачки лингвисти задовол.или и с којом десетином речи и имена, па да одреде строј и склои граматички, одношај његов према другимјезиковним племенима. Али од свега тога нема ни „словца". Исто тако ни од народа не знамо непосредно да ли има културних остатака у слојевима наше земље. бар до површине њене, које у последње време тако марљиво проучавају: ни црепчић, ни кост, ни зуб, као год ни најпростија алатљика, што носи траг руке човечје на себи, нису на одмет. Све се то сабира и проучава и »зрно по зрно — погача" — тако и археологија особито њена најмлађа грана, „предисториска", сабравши обилату грађу особито у нашем делу света, проучила је и одредила неколико епоха, доба, за којих је Јевропа имала становништво- Истина она уме дати и хронолошке границе својим епохама и периодама, али вели да су и тако огромног трајања биле, да се и на тисуће година ту лако може у рачуну помести. Како је ту одређивање времена, кад се рачуна по геолошким епохама и по слојевима наноса, иросветни гдасник 1894,

старијег и млађег, колико су трајали и за колико су времена могли постати! Кости и црепови, камење и кремење не може да каже више о оним старим становницима Јевропе но да су живели као дивљаци, хранили се ловом и дивљим воћем, можда, у невољи, а и да се почасте, јели један другога. Ми им не знамо ни род ни племе, још мање судбину и прошлост, име, језик и веру и друштвена уређења. Антропологија и етнограФија сувремених примитивних племена људских помажу да се нешто светлости унесе у ту непробојну таму и да се замисли, какав је могао бити ступањ културе и развијености у племена, од којих се сачуваше материјални остаци. Обе дисциилине иду на руку при изучавању прошлости индојевропскога племена, али је она тако заплетена, тако у таму и тајанственост увијена, да је све што се зна основано на закључцима по аналогији. Али данашњи одношаји у народа индојевропског поретла нису тако прости, да би се и ту лакше могло издвојити, шга је исконско, првобитно, шта новије. Као што ће се на свом месту изнети, нема индојевропске расе, као што би се могло закључити по језиковном сродству. Како је ту неодређено, шта је само овом племену властито, сведоче старије разредбе људи на расе и оно ставт.ање овога племена у исту групу — расу са семитским и хамитским племенима (кавкаска раса Блуменбахова). Између једних и других племена постоји тако мало сличности у култури, религији, језику и т. д., да је у исторши лако их издвојити, али и сувремена наука у лицу неких својих представника (Ф. Делич, К. Абел, Ј. Асколи) хоће да потврди ону познату библиску генеалогију, и да и у језику нађе толико бар корените сродности, колико се находи у физичком им типу. Ваља истаћи неке знатније моменте, због којих је тешко одредити у општим цртама историско стварање индојевропскогарискога племена. Такав је један географски моменат. Кад погледамо на карте у нашим атласима, на којима су представљени одношаји сувремених народа и језика, може се знатан део опште повеснице разумети. Особито ако је још историска страна тих одношаја представљена, нама се јавља поворка снажних и напредних народа и пле45