Просветни гласник

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ РАТОВА

357

буде довољно пспптана иа коначно решење: и X п У остадоше незадовољни. Они се нађу пред вече, и пошто су дуго осуђивали понашање 2-ово, одлуче, да напишу 2-у писмо са својим потписима и да му у истом изјаве негодовање према његовом поступању, и да посде тога обојица прекину с њим сваке односе т. ј. да му се више и не јављају, нити да говоре с њим. Тако су и учиншш. Истина, после непуног месеца дана ја сам их већ видео, како се сва тројица заједно врло весело — играју! Што год ученици дуже остају у школи, то и кодекс морала ученичког, у којем су одређенн односи према старијима и одпоси друга према другу. постаје све јаснији; поступци груби с тачке гледишта тога морала, постају све ређи и ређи; узајамни односи постају све ближи п срдачнији. Упоредо с тим моралом у свести већине ученикаживи п онај пдеад друга, којем треба тежити. Тај се идеад мења, разуме се, према развићу ученика. ади у првобитном обдику, у грубој Формп, он се јавља овакав • добар друг никад не издаје свога друга па макар и страдао за њ; вешто провести старије, направити ма какву шалу ради овесељења другова и тим самим нарушитп дисципдину и страдати за то, — све се то сматра као јунаштво, храброст и све те особнне треба да има добар друг; разуме се по себн, да он мора бити јак, вешт, смео, јер добар друг увек иде пре свега да заштити свој разред, То је, у општим цртама, етика ученика. Разуме се, да се н морад њихов и њихов идеил друга находе у тесној вези с оним педагошким мерама, какве васпитачи примењују у шкодн: што год је хуманији однос школе према ученицима и што год се школа у свом раду више осдања на морадне прцнципе, који су јаснп за ученике и којн искључују сваку произвољност; — то су н прави ученици мекши и идеад им је чистпји. Разумним, тактичним и срдачнпм понашањем у васпитању, шкода може просути доста светдости у морадну атмосФеру ученика и може се користовати основама морала ученичкога, као моћним средством за њихово васпнтање. (Свршиће се) . ♦

прооветни гласник 1894.

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ РАТОВА ИСТОРИСКА СТУДИЈА ОД ј" ЈУГЕВ. Ј4. ^ОРЂЕВИЋА, ПРОФЕСОРА ПРВЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМН. (Наставак) Одлазак на хаџилук Петра Амјенског и радња његова. Прегледавши подитичко стање на истоку, које је узрок крсташким ратовима, политичко, социјадно и кудтурно стање на западу, које је помагадо извођење те идеје; даље прегдедавши положај хаџија на истоку као и покушаје од стране папе да се стање хршпћана ноправи и рат против неверника поведе, имамо сада да видимо радњу једнога простог пустињика — кадуђера, којп постВ1же да изведе оио што најсиднијем пани не испаде за руком да оствари, имамо дакле на прегдедамо оддазак на хаџилук Петра Амјенског, пустињика, и његову радњу. Међу многобројним хаџијама, који у XI веку прекрилнше путове за Јерусалпм, беше и Петар Амјенски. 0 његовом пореклу разлпчно се говори. Једни веде да је из нижег стадежа, а други опет његово порекло доводе од неке племићске породице из Ппкардије. Свп се пак сдажу у том да беше врло грубе спољашности. Од природе беше живог и немирног темперамента, тражаше срећу у свпма положајима, но нпгде не беше задовољан. Ни учење, ип оружје, ни целибат, ни брак, нити положај у цркви, нити међу световњацима могаше да задовољп и утиша иемирну Петрову нарав. Пошто је све пробао, и из сваког изашао незадовољан, повуче се међу пустињике и то међу најсуровије. Пост, молнтва, размишљање у мртвој пустињској тпшини, распалнше његову уобразиљу, која га непрестано пренашаше на небо. Он поче сматрати себе да је оружје божје, преко кога ће Бог извршитп намере своје. Глас о великим хаџнским походама донре и у његову осаму. Немиран какав беше, одмах је остави и упути се и сам за гомилом хаџија у Јерусадим. На њега је нојава Јерусадима морада учинити много већи утисак него на остаде хаџије. Његова га уобразиља пренесе у доба када је Христос живео, радио, трпео и умро. Он је у мислима пратио и гледао сав живот и муке Христове. Спомен на све то буђаше у њему неисказану тугу; сравњивања и сдичност стања, у коме се црква на 47