Просветни гласник

360

Најзад дође давно жељени час. Сабор држаше своју десету седницу, и то на пијаци, коју прекриди огромна гоиила света. Праћен кардинадииа, папа се успе на трибину, а поред н>ега стаде и Петар Јеремит, у костретном оделу и са хаџи ском палицом у руци. Први је говорио Петар Амјенски. У својој беседи поче ређати све увреде нанесене вери Христовој; за тим је изређао муке и патње хришћана, којих је мука и патња био очевидац. Еад говораше о мукама и патњама, јецање и сузе често прекидаху говор његов. После Петра Амјенског устао је папа да говори. Говорио је од придике ово: „Чули сге посланика источних хришћана. Он вам је казао о жалосној судбнпи Јерусалима п народа божјег, рекао вам је како је варош краља краљева, од кога нам оста божанствена вера, принуђееа да служи празноверици безбожника: .чулп сте како је чудотворна гробница, која не могаше очувати плен смрти, која је избор будућег живота, на којој се уздигло сунце васкресења, укаљана од оних, који ће васкрснути само зато да буду слама за ложење пакленог огња. Победоносно безбожје раширило је мрак свој над Антиохијом, ЕФесом и Нпкејом, безбожне хорде Турака заболе су своје заставе на обале Хелеспонта, одакле прете да поплаве хрншћанство. Ако сам бог, наоружавши децу своју против њих, не пресече њихово напредовање, то који ће пм народ, која ће држава моћп да им затвори врата за запад?" 1 Папа се обраћаше на све хришћанске народности, али нарочито се обраћаше на Французе. У њихове јуналке руке црква полагаше своју наду, јер познаваше њихову скромвост и храброст, па с тога сам, говораше папа, и прешао Алпе. У својој беседи папа наизменце побуђиваше све сталеже: у барона славољубље, у кнежева тежњу за освајањем, у свију религијозно одушевљење и саучешће спрам источних хрпшћана; „народ хвале достојан, говораше даље папа, онај народ кога је бог изабрао, јауче и угиба се под најсрамнијим теретом ропства, под најтежим и најгорим увредама и глобама. Племе изабрано подлегло је најгорим гоњењима ; безбожно беснило Сарацена не штеди ни девојке, које су се богу заветовале, ни свештешгке нити иког. Гвозденим ланцима везују старце и нејач, пз наручја матерпних отржу нејаку децу, која после међу њима забораве правога бога, болнице и гостионице, у којима побожЉ сиромашни путницп налажаху дочек и негу дошав у св. места, 1 МЈсћапс! I., 52,

заузела је безбожна и развратна нација; са храмом господњим постуиили сукао са бешчасним човеком, а украси с олтара, дарови побожаих хришћана, разграбљени су и развучени. ГПта да вам кажем више? У сред толиких беда ко бп могао задржати у њиховим опљачканим становима житеље јерусалимске, чуваре Голготе, слуге н суграђане богочовека: дужност да помажу хаџије, да не оставе без свештеника и олтара и религиозних обреда земљу, у којој је текла крв Хрпстова, задржава их тамо." „Тешко нама, децо моја и браћо моја, којп смо доживели ове несрећне дане! Да ли смо се за то родили у овом несрећном веку, да гледамо прочадање свете варошн, а да седимо скрштених. руку п онда, кад је она пала у руке наших непријатеља? Нпје ли боље погинути у борби, него једнако нодносити те ужасне муке! Оплакујмо скупа своје грехе! Плачимо, али нека сузе наше не буду као семе бачено на песковиту земљу! Нека се свети рат распали из нашег ватреног кајања, нека нас љубав према браћп нашој одушеви на борбу, нека она буде јача и од саме емрти у борби против непријатеља хришћанског." „Ратници, који ме слушате, настављаше папа, вн који тражите непрестано празне изговоре само да ратујете, радујте се! Ево рата законитог, дошао је тренутак да покажете да ли сте одушевљењени истинском храброшћу! Тренутак је ту да заслужите опроштај због грехова које сте починили у сред мира, и да се оправдате због толиких неправедних победа. Ви, који сте често ужас својим суграђанима, и који за багателу иродајеге своју мпшицу гњеву другога, оружајте се мачем Макавеја, пођите да браните дом Израиљев, из кога води порекло господ над војскама. Овде није нитање о освети увреда нанесене човеку, већ овде треба осветити увреде нанесене богу и хришћанству, овде немате да освајате какав обичан замак или варош, већ треба освојити света места. Ако победите, благослов божји н краљевине у Азији биће вам награда за одржану нобеду, а ко ногнне, биће срећан што гине у месту где је Христос крв своју пролио. Бог пак никад неће заборавити онога кога је впдео у редовима свете војске. Нека вас гњиле страсти не задржавају на огњиштима вашим! Војници бога живога, не слушајте од сада ништа друго већ заиомагање Сиона, раскините све земаљске везе, опомените се онога што је господ рекао: „Онај који воли оца свога или матер своју више него мене, није мене достојан, а сваки ко напусти кућу свога оца или иатер своју или жену