Просветни гласник

362 НАУКА и

за далеки пут; спремаху се за борбу с мухамеданцима, од којих им ваљаше отети света места. Одушевљење беше обузело све, тако да и они који не узеше у арви мах крст и који се смејаху онима који то учинпше, пожурише се да ступањем у редове крсташа поправе погрешку своју. Сваки, с највећом журбом, продаваше оно што инађаше, да спремп нужне потребе, н већ поче нестајати купаца. У варошима се ништа друго не рађаше већ се спремаше оружје и остадо што је потребно за војску, свакп се жураше да не изостане од тог великог похода, у коме се може наспгурно стећп милост божја, Прп крају овога одељка мислпм да неће бити излишно, ако потражимо узрок успеху Петровом у предузећу, које папе не могоше извегти, а које Петар, прост један калуђер изведе. Напред сам споменуо, да су п други људи покушавалп да крену западно хришћанство на ослобођење истока, видели смо да је о томе мислио папа Силвестар II, да је проиоведао Гргур VII а предузимао Впктор III, а нпједан од њих не изведе своју мисао, — дође један прост пустињик и он умеде и успе да толики свет узме оружје да се борп с мухамеданцима. Од свију папа најбоље је схватио значај крсташких ратова папа Гргур VII. Његова начела руководила су доцније папе, када они крсташке ратове узеше у своје руке. Ну поред свега тога народ је остао непомпчан на позиве папске. Узрок томе поглавито Лежн у овоме: и Силвестар II и Гргур VII беху заузети веома важним пословима, реФормом свештенства, чиј се морал тога доба веома косаше е пачелима Христове науке. У тој реФорми папе наилажаху на тешкоће, којима се још придружи и сукоб с царем немачким. Осим тога начин којим папе мишљаху да изведу крсташку војну ае беше згодан. Гргур VII нпр. писаше и наређиваше епископима да позпвају народе у свети рат, али како је могао народ поћи у тако далеку војну на речи епископа, којије можда још јуче у борби с каквим вазалом сатро летину људи које позиваше да се боре против неверника? Народ истина беше глуп, али начин живота епископа и абата беше тако прогивап начелима љубави и Христове науке, да и најограниченији човек то види. Опасно је проиоведати воду а пити вино! Опасно је по саму идеју, која хоће да се изведе, не доводити у склад живот свој са делима својим. То је било опасно онда, остало је опасно и данас- Тешко представницима једнога друштва, кад народ изгуби веру у њих. Тешко и самом томе друиггву. Пребациће ми се да с горњих неколико речи тражим

НАСТАВА

да људп буду хипокрпте—лицемери. — Не! Савлађивање и ситних п крупних сграстп нпје хипокризпја. Јер баш несугласност прпватеог живота с јавним радом даје тиранима вазда оајжешће и најсигурније оружје протнв бораца за бољнтак и напредак друштвени. Треба се сетпти историје папа из X и XI века па видетп, зашто они нису могли успети да крепу народе на исток. Петар Амјенски је успео! Алп погледајте га! Долази међу свет не на бесном коњу, окружен оружаном пратњом, његов долазак не оглашује јека звона са торњева црквених, већ долази на оронулој мазгп, сав знојав, прашнњав, као да је онај час из Јерусалима дошао; одевен у кострет, с крстом уруци, молитвом на уснама, његовоје лице сунцем опаљено, бледо, опало, очи му се сијају оном ватром, коју само убеђење у ствар, коју проповеда, даје, долази изненада међу гомилу људи и казује одмах о жалосном стању цркве Христове, казује све Ти са оном тугом, коју човек осећа када је сам избегао од опасности, у ко.јој су му његови нијмилији остали. Његово казивање прекида јецање, на његовом лицу, као на лицу свештеника Лаокона, изражен је бол, који осећа и као свештеник и као хришћанин. Па када је казао све муке, све патве, сва понпжавања која трпи црква Христова, позива народ не да мде, већ да га води у борбу за ослобођење Христовог гроба. ЈЈад је све свршио, Петар нема кад да се више задржава, ее свраћа у богате, пуне вина и хладовине, транезарије богатих абатија, да га часте обилним ручком, не, он нема кад да се бави, он се жури да и другој браћи каже исте приче, исте патње, жури се да и њих позове да учествују у том „јединоспасавајућем* предузећу; он се жури, јер јегроб Христов једнако у рукама неверника. Као што је нечујно дошао, тако је у највећој хитњи и отишао, оставивши слушаоце да се моле богу за милост да дочекају и пођу у крсташку војну. Беседа је Петрова проста, без мвогих цитата, јер му их највише даваше искуство његове горке муке које је трпео. Ну ма да беше његова беседа проста, опет беше импресивна; у њој не говори разум срцу, већ срце срцу. Он говори људима њиховим речима и њиховим језиком. Ту је тајна успеху Петровом. Његове беседе падаху као мелем на ерца бедна и гресима сломијена. У следовању позиву Петровом сви налажаху олакшицу души својој и узнемиреној свести својој — свн се сталежи упуташе на исток. Ја не смем да се потанко упуштам да аналишем до ситница: штаје побуђивало, осим рели-