Просветни гласник

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ РАТОВЛ

363

гиозног осећања, иоједиие стадеже да се упуте на далеки исток; али како ми се чини, да би обилазак одговара на то питање оставио приличну празнину, то ћу покушати да у најглавнијим цртама обележим те мотиве. Да иочнемо прво с папама. Крсташкп су ратови трнумФ религије, рекао је неко, мислим Шер, и папа, као поглавар западног хрпшћанства, узе извођење и руковођење тих ратова у своје руке. У њима папство виђаше згодно средство да прошири своју духовну моћ. Освојењем Јерусалима мишљаху да ће се узвисити и над патријархом цариградским и над црквом јерменском, те да ће папа постати духовни господар целога, света, а за тим да ће моћи лакше потчинити и световну власт под власт папску, те ће се тако образовати нека Форма теократске републике, којој ће папа бпти поглавар. Осим тога папе су увиделе и практичну корист коју им крсташки ратови могоше донети. Та практична корист беше у томе, што крсташки ратови беху згодно оружје у рукама цркве против непослугпних владалаца, чији поданици беху скроз и скроз прожети религиозвим духом и вазда готови да слушају папу. Дакле и моралне и материјалне користп надаше се папство да ће извући из крсташких ратова. С тога их оно оберучке прихвати и подржаваше их најживље. Јевропски владаоци истина због домаћих послова не учествоваху у првом крсташком походу, али, или не могаху, или не хтедоше да бране одлазак на крсташку војну, коју после и сами предузеше да воде. Свакојако владаоци одмах, чим први крсташи одоше, осетише се слободнији, јер одоше многи немирни вазали, који све вшпе и впше смањиваху власт краљева. Доцније су и сами морали ићи, али су пазили да се тамо не задрже дуго. Махом су ишли, изузев Луја IX, по наваљивању папском. Велики и мали вазали иђаху у крсташку војну још и с тога што, пошто мир божји би у Клермону оглашен, остадоше у неку руку беспослени, а поред тога њихова дужност беше да се боре за веру. Многи међу њима ступише у редове крсташа у нади, да ће моћи освојити нове земље и осеовати тамо своје државе, које овамо или не имађаху -или их беху погубили. Црква им нуђаше, да се на њима најмилији начин опросте грехова, па и то повуче многе племиће у крсташку војну. 1 Свештеници, који највише говораху о бедном стању истока, сматраху да им је дужност да ступе у редове крсташа, а многи епископи, који беху у 1 М1сћаи<3 I., 58.

псто доба и световни господари велпких Феуда, сматраху да и са тога разлога, као племићи, дужни су да се боре за ослобођење св. места. Многи су опет пошли у крсташку војну да се ослободе порезе и дугова, јер по одлуци клермонског сабора нико не могаше ни са каквпх раздога бити задржан од похода. „На само име крсташ, сам закон губљаше силу над њпм, тпранпја не могаше шчепати своју жртву, па и самп крпвци, који беху ступпли у редове крсташа, беху сигурни од казне 1 ". У то доба црква за разне грехе налагаше различне казне, па како се многи стиђаху да своје грехе псповеде, а крсташки рат беше средство да се човек грехова опрости, то многи ступише под заставу Христову. Нкжи сталежи пак, налазећи се у ужасном социјадном положају. тражаху излаза ма где, црква им показа спас од свију беда, народ поверова и без премишљања узе крст и упути се на исток. Но ипак не треба сметати с ума, даје кроз све те различне мотиве провејавао религиозни дах и да, док он беше главан, дотле крсташи успеваху, а чим други, споредни, ночеше преоблађивати, малакса се у борби за цркву Христову. Напослетку да додам, да се грчки цар иадаше да ће моћи помоћу западних народа одбити опасне суседе и повратити изгубљене провинције. Како су пак крсташки ратови утицали на друштво, то ћемо видети даље.

II ДЕО Последице крсташких ратова. Крсташки ратови свршише се! Идеја о тим ратовима као и свако старо и иохабано оружје дође у музеј историје. Она беше толико већ злоупотребљена и без стварнога успеха употребљавана, да је већ постала неупотребљива. Глава хришћапства западног мораде најзад узвикнути: „Вера је умрла"! Морао је тако узвикнути онда, када хришћанима прећаше највећа опасност. Но није доста само констатоватп свршетак крсташких ратова, већ се модерни историк мора задржати на тој појави мало дуже, мора потражити последине тој нојави. Регистровати догађаје значи писати причу, која задовољава наше љубопитство; оценити догађаје и последице њихове значи задовољити разум и помоћи напредак друштвени. Описивати битке уме сваки коресподент новинарски, а оцењивати последице тих битака може само хладни испитивач 1 М1сћаи<1 I., 57.