Просветни гласник

434

је борити се ма с каквом зверп, на прпмер, с јеленом; зрно би обарало звер, нас би хватао илен... Васа се нролени и после кратког времена почеше двојке и јединице. Све околности и сви људи, који су га окружавали билн су му непријатни: школске су му књиге омрзле, другови су му бплн досадни, учитељи опет као какве Фигуре у виде-мундприма ; запуштао га је живот у четири зида. У природи човечјој стварају се ио кадшто извесне тежње, које могу дремати па чак од дугог времена п заспати, алп, кад се на једанпут пробуде, већ необично вуку човека онамо, где се укаже луч светлости, — онај луч, који су очи давно и жељно изгледале у тешкој обичној садашњостн. Пролеће са својпм животним сунчаним зрацима, с певањем својих птица, које су долетале из далекпх земаља, толико су утицале на дечка, да се решпо, да покида све везе са животом који га окружује и да потражп срећу слично Робинсону, ма где, далеко, где су друкч >ји услови за живот. Продао је све уџбенпке, које није волио, геограФскп атлас а тако псто и зимски капут. Новац који је за то добио саставио је с оним, који му је служио з& трошкарење и купио пушку и иса. Опо што је главно то је добио, и сад је се већ могао опремити на даљи иут. Али, камодаиде? — Где је та жељена земља, у којој је живот могућно удесити нрема природп, ирема оном идеалу, који се иородио у глави нашега младога хероја? — Разуме се, да је требало нћп у Америку: то је новаземља, уњој људи не живе као код нас, на и Робинсон је иутовао тамо. Васа оде у Кронштат; тамо је он дуго обпгравао око енглеских бродова и вребао прилику да на њима оде у Енглеску а после и у Амерпку. Тако је се ова историја и свршила. Упоредо с таквим живахним и заношљивнм ириродама у другој се груии могу наћи и такве деце, која су — како се чини — према свему без учешћа п која, не само да нису у стању да се занесу, него нису у стању ни да се запнтересују ма чим. — То су деца бледа, жуто-земљане боје, увела, одговарају обично тихо, досадно и нпкад се не шале. Ученици те врсте увек су брижљпви, с тога, што им је у суштини све једно, или боље рећц готово све једно, чиме ће се занимати а чиме неће. Они су према свему раннодушнп: ако их пошаљу да јашу, — они то ћутећи врше; ако им заповеде, да читају лекццје, — опн, такође ћутећи и с истим изразом, пли, боље, без икаквпх израза, узимљу књиге п почињу читати, Они су управо хипнотисани, у место крви у њнма тече не-

каква друга топла течност. Ученици ове врсте нпкад немају већих подобности; они гимназију обично свршују са средњим успехом п тада се тпхо и нечујно, као сенке, уклањају негде неириметно...

Без обзира на противности које постоје између последње две врсте ученика, тп су тнпови ппак доста блискц међу собом у нечему. Најприродније стање једиих је — мир, других — кретање. Према свему узми што излази из области мира и покрета — оба су типа индиФерентна. Једнп, дакле, у свему траже кретања в то кретања чисто физичког характера: мишљење им је исто онако тешко као — код других. Једнима су сви предмети, без разлике, безинтересни, изузимајући часове певања ц гимнастике, па и то впше с тога, што се на њих може по вољи долазитн. Други су већином обдарени добрим подобиостима, имају нрекрасно пошхење, све им иолазп лако за руком и ако они врло мало труда улажу за то; ако их васпитањем задрже и обуздају у неколико, онда од њих могу постати добри ученицц; такве ученике сви воле у школп, како другови, тако и наставници а то с тога, што су они веома снмпатнчни, жпвахнп ц окретнц. Они обично добро свршују школе и у животу су доцннјем живи и еиергпчни раднпци. * * * Сад долазе слаби ученици. Један од њцх зове се Василије Стенановић. Зваћемо га Васом. — Отац му се занимао трговином, ц код куће су га ретко впђали: од јутра до мрака седео је он у својој трговини. Мати му се занпмала домаћнм пословпма; то је била добра жена али слаба характера. За Васу није имао ко да се стара: он је био остављен сам себп. Два му старија брата учили су школу у вароши и отац се надао, да му у скоро буду иомоћнпци у трговачкпм пословпма; за Васу пак родитељи су решили да учи- Читати и писати научио је којекако код куће од своје браће, а после тога су га дали у један прпватни пансиоп с намером да се прппреми за гпмназију. Васа је провео у панспону три године н за то се време многоме чему научпо; знања, пстина, није изнео мпого отуда, јер је једва пуштен у први разред гимназије, али се са школскнм шеретлуцима, којпм се варају ц учцтељи и родитељп — добро упознао. Првим кораком у гимназијп Васа је показао своју вештину: цзабрао је себи место у разреду у последњој клуни подаље од очију наставникових; једнога ученпка, који је растом био већи од њега, наговорио је да седи пред њим, да бц само иза његових леђа могао своје шале изво-