Просветни гласник

НГОСВЕТВИ КОИЧЕЖИЋ

471

Домаћица застире совру белим чаршавом, па ређа на сто ђаконије и јестива, спремљена за последња два дана. Ту је дкорок, печена шунка, која својим гломазним телом од тридесет Фунти улева поштовање. Ни нидерландски сликар не би је онаку насликао: увила се у слаииницу, па је сочна, па је прорасла — чисто сама говори, да ће се топити у устима. Њезино руменило пријатно одбија од белине телећег бута, млечног јој еуседа; а куличп мрке боје допуњују ту гастрономску хармонију. То су високи, пуни куглоФИ, дика и понос сваке гостољубиве руске куће. Мало се горе посЈвратили, као подваљак у гојазна човека, па су лаки, па су ваздушни — ко су они с}', у оној капи, ишараној шећером. У прочељу, крај црвених јајца, укипиле се иасхе, мале пирамиде из ожета крављег сира, ошећерена и замешена јајима, зачињена кором од лимуна и неранџе, заслађена сухим грожђем и бадемима. Овако јестиво красе велике руже из разнобојне хартије, а сву совру неколико лонаца ружица у цвету, за које је домаћин папрено платио. Тако ће то стајати три дана, да се заложи свак, ко дође да честита, а понајпре срећна породица, кад се после поноћи врати из цркве и заседне за трпезу, да се омрси и искапи коју у славу ускршњу. Око десет часова све су радње затворене, само још цвећарнице тргују. Какав би био Ускрс без цвећа! (На улицама сусрешћете до поноћи трговачке млађе како га разносе ио кућама.) Петроград је осветљеп, као на царев дан, и весео народ жури у свечаном оделу (госпође су већином у белом) у цркву. Ко хоће да ухвати место ближе олтару, треба да је тамо још пре десет '), јер се доцније неће пробити кроз силан свет. Пре две године и ја сам тако чекао у храму казанске Вожје Матере, да будем на јутрењу, па истину да речем, други пут не бих ишао. Призор је диван. У ноноћ запали електрична искра полелеје н читаве венце кандила унаоколо; свештенетво, у златним одеждама, излази с литијом, да обнесе Христа трипут око цркве, ну ви се не можете ни маћи, јер сте притешњени са свију страна. Врућина је страшна; сав народ држи свеће у рукама; од тисуће пламепова начинило се неко црвенкасто море светлости; у вама се мути, док вам све те свећице не почну играти, док вам не потамни пред очима. Ако вас добри људи прихвате и изнесу на свеж зрак, бићете им захвални. Једанаест је. Госпоштина виђена у двору, иочиње се стицати у велику зимску палату. Како пролећу добри коњи по Невском проспекту, како се блистају одличја на каваљерима, како се прелива у ') ^ Русији обносе у поноћ, а не у зору као код нас.

електричном сјају драго камење на женским обоцима и укосницама, како горн прстење властеокама на рукама и драги низови на грудима њиховим. Ено српског посланика, где јури у двор, а мени мило, као Орбину; ја видим нашу тробојну кићанку, како се слободно лепрша на клобуку његова перјаника, и крв ми живље кружи и уживам. Узех на лево од зимске палате, па ћу крај Њеве пред Исакову цркву, да видим како обносе. Лепотица Њева тихо тече „државним® теком, ваљајући огромна водена зборишта у балгиско море. Она је претурила и свој дебели лед и велике санте ладошког језера, па јој пе чиста пучина беласа у благом одсеву сребрие северне ноћи. Петрограђанин се поноси њоме и оним господским здањима, што се висе на гранитној обали њезиној, и има право. За ме нема већег уживања, већ провозати се реком летњв вечери, кад запад гори у растопљеном злату, и крвави зраци сунчеви кад нолију огњепим сјајем прозоре оних красних двораца украј ње, па вам се чини да лиже пламен из свију спратова. 0 Исаковом црквом је друкче. Ја не волим ту ћошкасто-правилну, четвороугалну, трому и понуру грађевину, која се вечно оправља и о којој се само може рећи да је велика и да је стала много новаца '). Мени годп архитектура оних храмова, што не даве душу својом грубом материјалношћу, већ јој помажу лепотом својом, да се лакше вине у царство идеала. Гледајући Исакову цркву не можете да се отресете материјалистичних мисли: око вам. привукли колосални мраморни ступови, велике гранитне плоче и позлата огромног кубета, па бисте хтели једино да знате, како је довучена та гора од камена, из које неимар није умео истесати грациозну, лаку творевину, која би мамила поглед у небесне висине. То је здање тако тешко и тако монотоно, така прилепљено за земљу 2 ) и тако мрачно, да вам се чини, е сте у пагоди неког свиреиог бога, који вас је унапред осудио, а не у светлој, идеалној цркви Христовој, која учи да је живот тамо, на небу, и проповеда опште праштање у име опште љубави. Око храма слегао се многп народ. Унутра биће да горе тисуће свећа, кад су прозори онако осветљени. Спољашњост изгледа Фантастпчно: горе, на четири стране букти запаљена смола, па одсев, повијајући се по ветру, игра по средини великог кубета. Дугачке степенице унаоколо заузео разноврстан свет, а с јужне стране поређала се кућна чељад с куличима, аасхама п црвеним јајима. Свак ') Око сто милијуна динара. Ј ) Веле, да оно непрестано оседа. Н?*