Просветни гласник

523

69*

снежних пахуљица, које се нечујно на земљу спуштају. Вранци, црни као гавранови, ржу, бела их пена попанула, са копита снег им одлеће и залеђен прља госпођама дивне бунде од црвене и плаве кадиве. Ујутру сва се варош запуши од страшне студени; сунце изгледа као мала црвенкаста кугла, која се диже из маглина мора. Магла пада, па кад је око подне нестане, кад пукне над Петроградом плава небесна пучина. онда га треба видетп у свом бају његову. На небу чисто, прозрачно плавило, на земљи дивна, чиста белина. Једна боја одбија од друге, једна другу улепшава. Коси сунчеви зраци дочаравају невиђене лепоте. Омрзнут снег искри се, гори и прелива се у стотини огњених боја; по гранитној обали Невиној сјаје се као драго камење велике сребрнкасте шљоке ; Исакову цркву превукао мраз танкпм белим велом, па мрамор огромне зграде чини се ведријим, веселијим. Ови су споменици бели, свуд се блистају топази и саФири, сав је град у белини. Овака гранчица уресила се тисућама сребрних иглица, па Летња Башта изгледа као северни вилистан из дивне какве бајке са Оевера. Онда је живот у њему. Руси се не састају као мп у каванама, већ у домовима добрих познаника и пријатеља. Овака породица има одређено вече у недељи, кад је полазе знанци и родбина. Уз чашу чаја ту тече пријатан разговор до поноћи. Зими су сјајне нгранке и концерти; онда се дају представе у позориштима, онда се разлежу звуци у опери, да се дпвите и да тапшете првим светским глумцима и глумицама, певачима и певачицама: Коклену и Сари, Маџију и Дузеовој, Мазинију и Зембрих-Кохањској. Онда се свет стиче на предавања, онда су отворени музеји и царске галерије слика у Ермитажу. Славе иду за славама. Да вам је видети богојавленску свечаност на Неви. И десну и леву обалу и дворски мост што их спаја, прекрилео силан свет. Некојн су ухватили место од осам часова ујутру и чекају на зими од 25 степени. Да свечана тренутка, кад се сиђе на лед митрополит са свештенстоом, кад цар ишета из Зимње Палате са царицом и великнм кнежевима, кад загрме топови са тврђаве Петра и Павла, и по великој смрзнутој реци полети света песма: „Глас Господњи вапије на водама зовући све, да приме Духа мудрости, Духа разума, Духа страха Божјег.® Или да вам је стати па гледати, кад император пред Зимњим Дворцем, на оном тржишту, које краси огромна мраморна колона у част Александру Благословеном, окружен одличном пратњом, прегледа своје гардиске пукове. Да видите сјајне оклопе на оклопницима и блиставе орлове на шлемовима њиховим. Ту је све одабрано, и коњ и коњаник. Коњи

су сви једне масти, сви врани или сви мрки, а јахачи су онаки какви могу бити, кад се бира један по један, највиши и најјачи из насељења од сто милијуна. Да видите лаке копљаничке пукове плавовласе деце мајке Украјине; да видите Черкезе, бујне синове високог Кавказа: на коњма црне боје као да су израсли црномањасти витезови у пурпурном оделу, с Фишецима на грудима. Дивићете им се, то су вештаци у јахању. Кад пролети војска пред моћним владарем, врховним вођем и господаром својим, кад земља затутњи, и нехотице отеће вам се из груди узвици усхићења. Лети је друкче. Кад руско женскиње скине сасебе шубу (бунду), која је прикривала све махне неукусног одела његовог, половину је изгубило; кад с Петрограда спадне зимње рухо, све је изгубио. Да ужасне вароши! Врућина је, сунце скоро никад не залази, ходате као по паклу. Праве, широке улице отегле се у бестраг; нигде дрвцета дд их зачини, да пружи мало хладовине. Да шарених кућа! Отворено плава, жута или црвена као бичја крв боја дречи на њима. И најнадеранији укућанин може на сто корака распознати дом свој. Свака трећа још је шаренија са великих црвених и плавих дасака, које покривају и довратак и оба крила на вратима, и на којима стоји огромним, ишараним словима Завод за ииће. Оне мора да су чараличке привлачне моћи, јер их је раднику тешко мимоићи. Да прозаичних кућа! Не знате која је већа од које и која је саграђена с мање укуса. Архитектонски украси ту су још непознати. Стил касарна — то је петроградски стил. Затворите очи, али и нос запушите. Из канала и речица, које протичу кроз варош, диже се задах. Како је ту зимус било лепо, кад су електричне лампе бацале белу, млечну светлост, кад је по леду трчала весела младеж уз звуке веселе музике! Зима однела поезију, лето донело смрад. Није узалуд још Петар Велики наређивао, да се смрћу казни свак, ко би их се усудио загадити. Забрана је била заборављена још за живота великог цара. Данас су то отворене клоаке, куда се стиче нечистоћа, којима се разноси зараза по граду. Ако вам речем, да по њиховој црној, смрадној води плове лађице, возећи свет тамо амо, нећете веровати. Чак шетајући се Невином обалом, где су најлепши дворци, морате добро пазити, да обиђете некоја места. „Рус не може живити крај воде, да је не загади 8 , писало је Ново Време. Зато свак, ком је иоле могућно, бега лети из Петрограда, било на дивна зелена острова, било у оближња села на даче. То су вам летње насеобине на обали морској, као Оранијенбаум