Просветни гласник

522

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

сам најчешће понављао, уплашише моје судије. Прокуратор истрча и рече ми: — Не вичите, Бога ради, несрећни човече! Сад ће вас повести војничком губернатору; још можете бити помиловани. Удес пасторов дубоко је тронуо сав Петроград. У многим кућама пролеваху сузе над несрећним свештеником. Сви су тражили и молили, да му се умекша горка судбина, па чак и руско духовништво, ма да је било непријатељ лутеранском. Највише се заузимао да га спасе обласни губернатор, гроФ Пален, али узалуд. 3-ег јула, 1800-те год., Зејдера поведоше на место казни. С пола пута врагише га натраг, да га пастор Рајнбот причести, а за тим — спровод се опет крену. Већ му руке беху привезане за ступ, већ га свукоше да га шибају, кад на једанпут стиже курир и шану џелату нешто на ухо. Овај одговори понизно : »слушам«, и двадесет пута вешто дизаше и спушташе кнут, не додирујући се пасторова тела. Нека добра душа, кад га већ не може спасти од бешчашћа, бар га је избавила од физичних болова. Све што је пастор проживео за то време, тако га је потресло да је добио као неку врућицу, те га пренеше у полициски лазарет. Ту га посећиваху људи из свију сталежа. ГроФ Пален гледао је, да га под разним изговорима што дуже задржи у престоници, не би ли тиме мало одмакнуо рок одласка његова уруднике, ну император је тако упорно настојавао, да је требало уступити. Једанаести дан после казне, изнесоше Зејдера јошнеопорављенаодболести, и метнуше га на просте таљиге. »Полициско двориште било је дупком пуно народа, прича он у својим Мемоарима, многи плакаху, крхајући руке и уздишућп. Гомила ме је пратила кроз неколико улица. Лежао сам замотан у плашт, горко ридајући. Кола прођоше још нека пуста места, и кад минусмо градска врата, Петроград оста за мном. Придигох се. — Збогом, драга жено, збогом моје мило дете, узвикнух убијен од јада, и као очајник падох на седиште ! (< Више од године провео је Зејдер у нерчинским рудницима, а остао би и дуже, да завереничке руке не избавише Русију од Павла. Кад се Александар зацари, престоница заплива у радости. »Неколико дана после његова доласка на престо, прича Коцебу, кнез Зубов приреди у једној рестаурацији велики обед од сто куверата, сваки по 25 рубаља без вина. Весеље је текло као голема река; добра браћа искапише четири стотине боца шампањца,

свака по пет рубаља. Куцајући се чашама, неко спомену о несрећном пастору и одмах му скупише у корист 10.000 рубаља". Крајем 1801-е године Зејдер је био ослобођен заједно још с неким несрећним жртвама Павлове владавине. Александар, убеђен о невиности његовој, "издаде указ, успостављајући му част и достојанство. »Ослобађајући, стоји у њему, од сваке кривице бившег ранденског пастора Зејдера, који је несрећним случајем био лишен сана и казну претрпео, најмилостивије наређујемо: да се, сагласно правилима протестантског црквеног устава, гл.ХГХ,, §. 21. поново рукоположи у пређашњи свештенички сан, и да му се, по протестанском закону о парохијама да нурија, која буде празна и за њ подесна. Док је пак не добије, заповедили смо државном благајнику, да му издаје половину прихода, што је уживао у ранденском пасторату, т. ј. 715 рубаља годишње". 2-ог јануара, 1802-ге год., у присуству многобројног света, онај исти прота Рајнбот, који је, по Павловој заповести, лишио Зејдера сана, посвети га, у храму св. Ане, поново у духовни чин. Тумански је и даље остао онај стари. Он није ни приметио, да је ветар духнуо на другу страну, и да је сва Русија постала хуманитарна и либерална. „Тумански, који је, пише Коцебу, толико времена био страшило Риге, свршио је врло жалосно своју улогу. Киван на ришке становнике, што су га презирали, он хтеде све да их упропасти, па их потказа цару као јакобинце, приложив уз писмо дугачку листу, на којој, као револуционари, беху записани први грађани и чиновници, па чак и стари губернатор Нагл, и то на првом месту. Прочитав тај пасквил, Александар објави, да је Тумански полудео, и стави га у пензију". Врли цензор повуче се на Украјину, и проведе остатак свог живота, заборављен од свију, на свом добру Радионовци, где и умре 1810-те године *). * * * Диван је Петроград у зиму кад га покрије бели снег, кад стегну јаки мразови. Нева се заледила; по њој се начинили путови за највеће терете; ступови у дугачким редовима стоје у леду, и запаљене светиљке на њима изгледају кроз магловиту даљину као низови тамно-црвених пега. Велике улице блистају се у електричном сјају; на брзим, дугогривим коњма крви арапске, у лаким саоницама пролеће петроградски лепи свет, сав бео од кристалних '). Види: А. М. Скабичевсши, Очерки исторш руссноп цензури, гл. V.