Просветни гласник

11ИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

521

ратору тајне полиције; а овај,. са својим додацима, ивнесе даж пред цара. Зејдера окривише, да је мимо цензорску наредбу и даље држао библиотеку за читање, и, дајући својим претплатницима књиге бунтовничког садржаја, да је распростирао међу њих штетна начела. Све је то било представљено владару у тако лажном и гнусном облику, да је одмах наредио, да се пастор баци у затвор, у тврђаву Петра и Павла, а књиге му да се јавно спале*. Последњи глас, о спаљивању, биће Коцебу рђаво дочуо. Из Зејдерових Мемоара види се, да му је библиотека била запечаћена (20-огмаја, 1800-те год.), и отправљена с њим заједно у Петроград. Чим је сигао, после неколико истражних питања, вргоше га у тамнпцу. Суд му није судио, већ је само извршио цареву пресуду, која је гласила: да се пастор баци на мацке и пошље у сибирске руднике. Ево како то Зејдер описује: »Врата се отворише и ја ступих у дворану. За столом, покривеним црвеним сукном, седи неколико људи. На првим местима спазих двојицу у орденима, а према њима два свештеника. На очи ми навуче се влажна магла, и сакри све остале предмете од мене. У соби владаше страшна тишина. Начинив још два корака, стадох уз ступ крај уласка. Секретар изиде на среду и развм неку хартију. Трзавични му покрети казиваху о унутрашњој борби његовој. Он поче читати, а ја пажљиво нратити речи његове, напрежући сву моћ своју, не бих ли чуо, да сам оправдан. Али, Боже, шта ја чух?! Осуду!,., Читаоче, прочитај ове редове, и не заборави, да смо сви људи: „Пошто је његовом имп. величанству, гласила је заповесг, дошло до знања, да пастор Зејдер, из Рандена у ЛиФландији, има и даје на читање забрањене књиге, изволело је наредити да се библиотека пасторова запечати и заједно с њим пошље у Петроград врховном прокуратору. Кад је то било учињено и кад је пастор Зејдер објаснио читаву ствар написмено, њег. имп. величанство заповедило је највишем суду: зато, што је пастор поступио супротно високој наредби, да му се судн као преступнику и нарушиоцу закона, да се осуди на телесну казну и пошље у нсрчинске руднике. Сагласно с тим суд је наредио: по заповести њег. ими. величанства да се пастор Зејдер казни са 20 удараца кнутом и отправи у Нерчинск у заточење, пошто га прота Рајнбот лиши духовног сана а . Секретар још није ни довршио читање, а грчевита трзавица већ ме натера, да се наслоним уза зид. Још бејах при себи, кад свештеници усташе и кад ме Рајнбот ослови речма: иросвктни гласник 1894 г.

«Овим вас лишавам ваше дужности и духовног сана и разрешујем вас од заклетве ваше и обвеза свештеничких". Изгубих сазнање и грунух о под. Несвестица, вероватно, није дуго трајала, јер кад ме подигоше, био сам са свим при себи. — Боже мој, узвикнух, да грдне неправде ! Ја сам невин! Нити сам преступник, нити непослушник законима! Иека ми Бог буде судија! Какве у мене беху забрањене књиге? Зар немам права, да ишта речем себи у одбрану ? — Немате, немате, одговори ми прокуратор, дршћући, блед као крпа. Ваше су речи узалудне. Тако хоће император, разумете ли, то је његова воља. — Да жестоке осуде, узвикнух, подигав небу руке. Да неправде, која виче до Бога! Ти ћеш ме покајати, вншњи Судијо! „Изговарајући те полубесвесне речи, одступих од зида на неколико корачајп, и би ми зло. На прокураторов знак, послужитељ ми здера мантију и огрлицу, та саољашња одлпчја духовног сана. За тим ме поведошо у нижи спрат. Мислећи, да ће ми дати бар ту да мало одахнем, хтедох присести, ну они ми наредише да идем даље, и у соби, где ме предаше тајној полицији у руке, срушише ме на камениту плочу, иза које се ступ дизао. Затуривши ми руке за леђа, привезаше ме за њ ужетима тако крепко, да ми се је крв следила у жилама, и ја узвикнух од бола и почех поново нарицати. „Муке, претрпене у те часке, затрле су у мојој памети траг свему, што сам онда говорио^ ну из оног што сам запазио могу бар толико казати, да речи моје беху подобне, да се ко<5ну и најокорелијег срца. Тамничар, прост војник, који по свој прилици гледаше у мени неког злочинца, и чије занимање већ унапред убија сваки осећај саучешћа, кад ми приђе с оковима, заста преда мном као укопан. И ако сам био ванредно узбуђен, ипак га видех, како утире сузе и оклева тако дуго, да га прокуратор мораде опоменути, нек врши дужност своју. Уздахнув, он ме окова. »Кад бејах у оковима, одрешише ме од ступа; не могох се маћи с места, те ми помогоше да устанем. С првих корачаја звека железа поново пробуди у мени осећај увређеног човечанског достојанства, и ја прожет сазнањем о невиности својој, подигох смело глас свој тако да су зидови задрхтали од вапаја мојих. Сабрав се с последњом снагом упорно сам се борио са стражарима, који ме тераху на ћутање. Речи: неаравда, жестокост» к ривични суд, невиност, освета, жена и дете, које 69