Просветни гласник

520

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖ1ГЕ

штетној секти илуминатској, намерној да низвргне све власти. Губернатср, знајући окривљеника лично, не иредузе никаких мера. Цензор пође даље. Пздавалац Револуционарног Алманаха зг.пита иисмом Харткноха, хоће ли му и сад, пошто је уведепа цензура за пностране књиге, слати то издан.е и у колико примерака ? Да би му могао одговорнти, књижар замоли Туманског да мудопустн, да може поручити један примерак тог Алманаха за 1797-му годипу, обпезујуКи се, да ће га одмах, чим му стигне, подпети цензури, те да се види, хоће ли се књига смети продавати у Русији пли не. Тумански пристаде, а Харткнох учнни, као што је обећао. Разгледав Алманах, цензор наће, да, и ако у тексту није ништа штетног по публику, ни погибаоног по државу, ипак се књига не може продавати, пре но што се изваде из ње разне слике из Француске револуције. Док књижар наииса издаваоцу да тако учини и да му пошље потребан број примерака, Тумански, и ако се све, као што видесмо, радпло с његовим одо6рен,ем, јави у Петроград, да је Харткиох мимо цензуру добио поштом један примерак Револуционарног Алманаха, који се налази у списку забрањених издања, и тиме отворио тој штетној књизи пут у Русију. Горе повероваше 5-ог нов., 1797-е год., упаде полицпја у књижарницу Харткнохову и одведе га губернатору. БенкндорФ му каза, да је добио заповеот од тајне полицпје, да га одмах затвори и с куриром пошље 5 Петроград. Несрећни човек мораде у напред платити све путне трошкове. Бура ирође лакше, но што се било надати. Моћни пријатељи, објаснивши где је требало, у чему је ствар, учинише, те га власт, после 14 дана истражног затвора, пусти на слободу. * * * На несрећу, за сваку жртву Туманског не беше у Петрограду пријатељске заштите; свакој се чак нпје дало ни помоћи. Пемачкн пастор Зејдер сиадао је у последње. Ево шта он прича у својим Мемоарима: »Добив почетком 1792-ге год. свештеничко место у Рандену (близу Дорпата), узех неколико малиша у пансион. Обучавајући их немачком језику, хтедох да прођем с њима одломке из најбољих наших иисаца, па поручих некоја славна дела, и неке попЈларне романе. Тим начином дођох за крагко време до мале књижнице. Суседи и познаници обратише на њу иажњу, молећи ме да им цозајмим то једну, то др\гу књигу; а кад мало

по мало све прочиташе, рекоше ми, да оснујем већу библиотеку, предлажући ми унапред новац, као илату за читање, и уверавајући ме, да ће и околне спахије пристати у паше коло. Замисао се оствари; предузеће пође да не може боље бити. Набавив најновије списе из свију књижевних грана, уживао сам мотрећи како се развија укус и знање у моје околине »Неколико година управљао сам том књижиицом; ну свему долази крај. Последње две годнне било мп је све теже попуњавати је иовим делима. Увођење цемзуре за владе императора Павла одјекнуло је северној музи, као звоно на сахрану. Најжешћи непријатељ књижевности био је ришки цензор Тумански. У намери, да угуши сваки излив човечјег ума, он је ревносно стражарио, да ниједна светла мисао не продре међу читаоце. У таким приликама свак поступа смотреније, па и ја, отказав старим претплатнпцима, престадох примати нове, Сваком поштом почеше ми стизати пошиљке с књигама, које ми враћаху моји читачи. Једна од њих дође доста поцепапа. Разгледав је, видех да у њој није прве свеске ЛаФонтенова Весника љубаеи, а из списка је издазило, да би требало да је. Замолих писмом читача, да ми јави, није ли је можда случајно задржао, а кад ми он даде поштену реч, да ју је послао, не могох више сумњати, да је пошиљка на нуту била отворена и, тим начином, да је књиге нестало. Ваља ми приметити, да је онда сваки љубитељ читања веома ценио и пазио дела, дотле набављена. Мени пак било је тог ЛаФонтенова списа тим жалије, што га не могох поново купити, јер је цензор Тумански баш онда забранио многе најбоље књиге. „То ме побуди. да прибегнем јавности, најбољем начину да се нађе, што је нестало. Објавих, дакле, у Дориатским Новинама, „да се из књига, послатих с нмања А. у ранденски пасторат, изгубио путем први деп ЛаФОнтенова Весника љубави, а пошто ја имам све остале, молим свакога ком дође до руку, дамига врати. Свеску ми убрзо послаше, ну оглас, наштампан у иовинама, поста извор моје несреће. Лист допаде шака Туманском, а он објави да је то дело забрањено, и предузе мере против мене а . Изгледа, да је Тумански имао пред очпма читаву интригу. „Говоре, пише Коцебу у поменутој књизи, да је то чудовиште смерало нахудити не толико пастору Зејдеру, колнко одличном лифландском губернатору Наглу, мрску му због неке увреде. Додав још неке беде на пастора, он написа о свему свом закрилнику и старешини Обољјанову, проку-