Просветни гласник

ПИСМА ИЗ 11љ

519

цање о Русима, како, тобоже, стењу под железним ропским јармом! Руси, потпуно задовољни својим стањем, не моле трговце из Риге ни да пишу < њима, ни да их жале". Француска у 1797-ојгод. (( Све су стране пуне размишљања о Француској револуцији, а на 189-ој паштампана је песма самовоље и то још с нотама". Моја аутовања. ио долини беде и несрећв. «На једном месту стоји, да свак треба да пнје, ко хоће да буде минпстар; кад се испава нек скупи порезу, па опет нек пије, терајући тако док је жив; на стр. 145-ој: ја сам краљ и бићу краљ, док сам пијан. Таки ружни изрази опасни су и у шали у наше време«. Енглески листиКи. „На стр. 140-ој наноси се женскињу грдна увреда, јер се једна знатна дама назива кокетом, као слушкиња у кухињи, а домаћица — инвалидним месом; на стр. 148-ој писац тврди, да велика господа немају укуса за књиге, јер им је глава, тобоже, празна, без разума; на стр. 227-ој грде се сви цареви, почињући од цара Давида па надаље®. Човек у оковима. „Размишљајући с монархистом оначпну владавине, републиканац даје у свему нрвенство републици, а наводећи разна зла, која истичу из монархије, склања свог сабееедника на своју страну, те тиме доводи у искушење слабоууне читаоце, да и они у њу посумњају". Цар Павле дописа: (( Књига да се спали, а они, на чије Је име стигла, да се предаду суду, што су је поручили". Правила Друштва за иомагање болнима, удовицама и сиротицама. „Никакви закони не могу бити штампани без монархове потврде, ова пак књига зове се Правила, а правила су закони; по § 12-ом у друштво се могу примати разни сталежи ( а међу тим ништа се не говори о дворанима и официрима*. Путовање Гуливера од СвиФта. „На стр. 308-ој стоји, да само велики људи могу скакати на ужету". Народна галерија, Штутгарт, 1794. год. „На стр 4-ој стављена је Русија у ред деспотоких држава заједно с Турском ; а на стр, 15-ој говори се о руском племству, да је свирепо и жестоко, а о руским сељацима— да су несрећни (< . Сапет пропусти ту књигу, ну император нареди да се забрани «заједно са свима списима, означеним на натписном листу ма којом годином Француске револуције". Ну сличне забране иностраних издања, лишене често и мрве здрава смисла, још не би биле тако страшне, да Тумански, цензуришући свако дело неко.шко месеци, није кочио трговину с књигама уоп-

ште. Ко би се потужио на полагани му рад, ево како је пролазио: 12 ог септ., 1797-е год., ришки књижар Харткнох поднесе Савету жалбу на Туманског, у којој наводи, да му је од почеткч пловидбе па до краја јуна стигло из пностранства 34 колета с књигама, у вредности преко 25 тисућа рубаља. До 12-ог септ. цензура је отворила само шест, од којих су му издана три с делима научног садржаја; друга три непрестано се разгледају; а осталих 28 још леже у царинарници. Бројећи у Петрограду многе велике чиновнике у своје пријатеље, Харткнох поће од једног до другог, молећи их, да му помогну. Свн га обезнадише, називајући његов поступак опасним, а председник врховног суда чак га сусрете сухо и охоло, и, изопачујући славну изреку Катаринину, рече му: — Боље нек буде спаљена стотина добрих књига, него да умакне једна ма и с циглим изразом, који мирише на револуцију". После четири дана (16. септ ), у четири часа ујутру, груну полиција књижару у собу и одведе га управнику, који му саопшти, да га тражи врховни прокуратор кнез Куракин. Знајући, да кнез живи у Гатчини, Харткнох замоли за допуштење, да најми екипаж, на што му грубо одговорише: в 3а таку господу, као ви што сте, у нас су своје кочије", и, стрпавши човека у просте таљиге, отправише га с куриром онако гладна, а уз то и болесна. Пројурив 45 врста брзином, којом јуре курир и књижар, на половину обесвешћен, изиде пред прокуратора. Кнез му рече, да га не тражи ни зашто друго, до ли да му објави највише решење: да се законима треба покоравати, а не размишљати, и да треба да је вечно захвалан милосрђу његовог величанства, што га суд није узео на одговор и зато што је поручивао књиге, штампане у време Француске револуције. Ма колико да је био сустао и уморан, књижар се ипак опаса храброшћу и рече: — Зар су ме довезли из Петрограда с куриром једино, да чујем тај одговор ? Куракин се зачуди. Он није издавао никакве наредбе, ни да Харткноха затворе, ни да га тим начином спроведу, већ, не знајући му стана, поручио је полицији, да га потражи. Полиција се хтеде одликовати. Тек сад се Тумански поче светити књижару. Пре свега потказа га у Петрограду као човека врло непоуздана. Услед тога, кнез Рјепин написа војном губернатору ришком, гроФу БенкндорФу, да пази на Харткпоха, који још с неколицином припада