Просветни гласник

518

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖПЋ

да избацујем сва сумњива места. Још уочи тог дана он је говорио својој околици, како би цензура ту била потребна, па хтеде, ето, да је мени повери. Ја сам одлично појимао, да ће ми се та дужност раније или доцније начинити каменом сметње, стеном погибли, о коју се мој слаби, једва спасепп од буре чун може поново разбити. Замолих га, дакле, да назначи за моје комађе нарочитог цензора, упозорујући га, коко писац није у стању цензурисати сам себе, и како заслепљен самољубљем може и нехотице учинити нешто, супротно вољи господаревој. Много ме стаде муке, да ми се молба остварн. Најзад ми пође за руком; моја савесност чак се допаде цару, те ми даде за цензора Аделунга, знаменитог издаваоца споменика старе германске књижевности, човека врло учена, који је поред научности имао много добра укуса. ,/Гешко је замислити невероватну строгост, с којом је тај достојни муж морао водити цензуру мог, а ја туђег комађа. Доста је навести неколикс примера, да се види, како ми је тај посао био одвратан : »Реч реаублика не смеде остати у мојој драми Октлвија. Антонију не би допуштено рећи : умирем нао слободан Римљанин. У комедијп Еаиграм морасмо од имиератора Јапана начинити простог владара једног острова. Тако псто паљало је избацити штетну мисао, да се икра добиј а из Русије и да је Русиј а далек крај. Камерхер није се смео држати за добра иатриота, што није хтео да ступи у брак с неком иностранкињом. 0 дворском лакеју није се смело рећи, да је дрз ак. Требало је избацити фразу, у којој се говорило, да император није болестан и да није ослеиео. Није се допуштало кнезу, да има хрта; саветнику — да чеше псето за ухом, а пажима — да мећу саветнику на главу калпак од хартије. „У комаду Оссат Ече није било допуштено, да у Тулузи живе грађани. Франвал није смео рећи: тегико мојој отаџбини, већ — тешко мојој земљи, ер је Русима било нарочитим указом забрањено имати отаџбину. Опат, који, као што се зна, долази из Париза, није могао доћи отуд, ни споменути о лицеј у те вароши, па чак ни о Француској. Јестаственица БиФонова, наука Даланберова, осетљивост Русовљева, ум Волтеров — све је то било избачено једним потезом пера. Из Секретара требало је изоставити сву завереничку улогу. „И ако сам навео само оделите примере, случајно узете, и из њих се види, с коликом ]е строгошћу цензор морао вршити своју дужност, супротно жељи својој. Ала сам се некад смејао глупости цензора из Риге (Туманског), савршено тупа

човека, који је, н. пр., у мом Примирењу избрисао ове обућареве речи: Идем у Русију, веле да је тамо још хладније него овде (он је сагоревао од безнадежне љубави), заменив их изразом: Идем у Русију, тамо су сами иоихтени људи ! Нисам онда мислио, да ће се у Петрограду морати кад тад чинити {13 страха оно, што је пинио Тумански из глупости у Риги. »Дошли бисмо у неприлику, кад би нас иар, дознав за слична избацивања и прераде, запитао, зашто смо то урадили ? Н. пр. из Октавије беху, међу осталим, изостављена два места. На једном се прича, како неки властелин награђује кувара за укусно зготовљено јело, кућом која чак није његова. „Учиних ли ја икад ишта налик на то? Могао би нам рећи император, па кад знате да нисам, откуд назресте у том увреду за ме?..." На другом месту говори Цезар, како се Антоније, кас што је свима познато, налази под утицајем властитих робова. Господар нас је такође могао упитати: (( Е да ли мислите, да се и ја иалазим под господством разних љубимаца и дворских госпођица? А ако то не претпостављате, зашто избацисте те речи?® „Зато што страх има велике очи, ваше величанство", могао би му одговорити Коцебу заједно са сваким цензором. * * * Огранак малоруске породице, некадашњи ученик гетингенског университета, Фјодор Осипович Тумански, био је ирој тог времена. Своје извештаје кнезу Куракину он је обично завршивао овим речима: „Јављајући о том, сматрам за највећу срећу, Н1ТО ми се дала прилика да се ставим под високу заштиту ваше светлости, вечно остајући са страхом, истинском преданошћу и најдубљим високопоштовањем — ваше светлости, пресветли кнеже и милостиви господару, најпреданији и најпонизнпји слуга«. Лакејска душа говори најлепше из тих редова. Био је он цензор у Риги. Да се нису сачували властити му реФерати, тешко бп било веровати, шта је он све чинио. Назирући у свакој књизи неки иреступ, он је тражио да проникне у тајни смисао сваком редићу, и ако се није дала открити кривица у речима, старао се наћи је у интерпункцији! Ево неколико његових забрана: Журнал за фабрике, мануфактуре, трговину и моде. „У првом реду, на 306-ој страни, лукаво се критик/је знаком питања једна света изрека; на стр. 434-ој говори се о помазанику Божјем онако исто, као о простом трговцу; а на стр. 435-ој, у чланку неког ЛиФланђанина, налази се неко бун-