Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРДДА

517

стноничара Демута, што је, сретнувши се с царем, доцне изашла из кола. Ретко сам поверавао своје јаде којем свом пријатељу, јер су и зидови имали уши, и брат се није могао поуздати у брата. Нисам могао набавити никаквих дела, да читањем разгоним терет тог тужног и јадног времена — скоро све књиге беху забрањене. Морао сам престати писати: зар се ишта дало поверити хартији, коју су ми сваки час могли одузети! Кадгод би ме пут нанео поред двора, излагао сам опасности здравље своје, јер у свако годишње доба, ма какво било време, сви су морали скидати капу приближујући се тој хрпи камења и удаљујући се од ње. И најневинија шетња прометнула би ми се у мучење, јер скоро увек сусретах несрећнике, осуђеое или на затвор или на шибе с( . Не заборавите, да то пише званично лице, тадашњи управник пемачке трупе дворског петроградског позоришта, личност, цару знана и од њега радо виђена. Шта су тек морали осећати књижевници, који нису имали ни заштите, ни везе с двором ! Ко није био затворен или прогнан у Сибир, гледао је да умакне у инострапство') или у дубоку унутрашњост, па да очекне боље дане. Олавни баснописац Крилов провео је све то време сакривен на добру кнеза Гаљицина, сужња на свом рођеном имању. Тако су многи чинили. Терор револуције у Паризу изазва терор деспотизма у Петрограду. * % * Цензура иступаше све јаче из обичних обала својих, да као бујна река поплави сав сувремени живот. Год. 1797., 4-ог јула, изиђе царева заповест, да се свако сумњиво или забрањено дело поднесе на преглед Савету, ком је председник био генерални прокЈратор кнез Куракин (доцније кнез Лопухин), и чији је рад пратио сам император Тим начином књижевници потпадоше под непосредан надзор врховне власти. Исте године иојави се онај славни указ, којим се забрањује употреба некојпх речи. Цеизори су морали строго пазити, да свуда место грађанин дође становник, место отаџбина — држава , место стуиањ — нласа, и т. д. Реч друштво била је сасвим избачена из руског језика, Факат, који најбоље карактерише владу Павлову. Иу великом нмзадњаку не би доста, да стегне књижевност само у границама своје царевине Њему је задавао бриге Запад, а особито Француска, као '). И ако је то било веома тешко, окоро немогућно, јер је цар сам издавао паооше.

огњиште превратних мисли и идеја, и 1798. год., 17-ог маја, видимо га, где издаЈе указ, наперен против иностраннх списа. »Садања Француска влада, пише у њему, жели, да, помоћу разних новннаи књига, напуњених штетна умовања, рашири своја безбожничка начела по свима уредним државама, не би ли развратнла мирне становнике њихове. ПотврђујуКи поново пређашње указе о Француским издањима, познатим под именом Монитер а и њима сличпим, и видећи многе нонинаре, како се, било подстакн^ти од Француза, било из своје рђаве памере, угледају на њих, наш.ш смо за потребно наредити нашем Сенату : 1. Нек образује у свима пристанпштнма цензуру из једног или двојице чланова, да не пронуштају књиге, новине и друга издања, довезена на корабљима, док их не прочптају и не одобре; царинарски пак начелницп, чим корабаљ прнстапе, нек објаве ту на редбу и капетану и путницима. 2). Наш Сенаг нек обнародује но свој царевини, да ће свак ко добије од путника, куријера или поштом ма какве новине или друго које периодично издање, и да га другом, пре но што гаје поднео цензури, биги предан суду, што није слушао законе®. И то би мале. Не верујући цензурама у унутрашњости, цар их потчини 17-ог априла, 1800-те год., петроградској, наређујући им, да не пусте у штампу ни једног списа, док не добпју од ње допуштење; а сутрадан, 18-огаприла, издаде указ, који је јединствен. Он гласи : „Пошто разне књиге, које се увозе из иностранства, развраћају веру, грађанске законе и наравственост, наређујемо од данас па до нове наредбе, да се у наилу државу не пуштају сви без разлике инострани саиси, ма на ком језику били. То исто важи и за музику 1 )*. Реакција достиже до врхунца. Праунук зазида оно окно, које велики му прадед, Петар, ироби у Јевропу. Китајски зид одели Русију од просвећена света. * * * Можете мислити, како су цепзори стрепили над сваким изразом, над сваком речју. „9-ог октобра, 1800-те год., ппше Коцебу у истој књизп, добих налог, да одмах дођем у Гатчину. Кренух се, чим је свитало. Куријер дође ноћу ио мене, и ја дршћући одох да се опростим с женом. Судећи по брзини, којом ми саопштише цареву наредбу, | мислио сам да се ради о нечем врло важном. Нимало ! Император ми нареди, да као управник нај, строже пазим над избором позоришног комађа и 1 ). Пзузетак је био учињен само за књиге на тунгуском I језику, потребне Бурјатима за богослужење.