Просветни гласник

ПИСМА ПЗ ПЕТРОГРАДА

525

обали, на једно 15 хвати од вас, налазе се лазарети Петропавловске болнице, пуни колерних болесника. Болница је скоро на обали. Канал јој зија на половину из рске, ту под прозорима њезиним, Мало више, идући смрдљивим блатом, пружила се ливада, где пасу краве, које пију ту лепу воду и дају здраво млеко! «Стајао сам, гледао сам и дивио сам се. Неки пролазник стаде крај мене, рече „зараза" и оде. И доиста то је зараза, па чак и за болницу. Зар се могу држати болесници на тако смрдљивом месту ? «И то је у Петрограду, скоро упоред с војничким касарнама! Санитетски одбор, пре недељу дана, прегледао је ту клоаку и написао је општини, а ње ни брига. Шта ћете! Посао је дат предузимачу, па се не да обуставити, јер овај може потражити отштету, а варош нема новаца. Сем тога ако се све то блато пусти, може бити још горе. ,А знате ли Куљиково поље, не оно, на ком је Димитрије Донској разбио Мамаја, већ оно на ком се истоварује човечје ђубре, и које вас својим првобитним стањем подсећа на Мамајева времена. То је у виборшком делу вароши. И то је клоака. Кише су тамо расплодиле таку војску бактерија, да је страшнија од чета Мамајевпх. Господа из санитета говоре општшш, како то не паља. — Па шта да чинимо с тим ђубретом, питају кметови, да га стрпамо у шпаг, шта ли? — Зашто у шпаг? Извозите га у море на баркама. — Није него још нешто. Барке су скупе. Оно, ми смо помишљали и на то, ну предузимач тражи 600 рубаља од сваке, па зар да му дамо ? Предложисмо му 400, па кад не пристаде, махнусмо руком. „Махнуше руком*. Врло мнли и разумни људи! Ценкали се, па махнули руком. Сад нам је остала још једина нада на водену великодушност петроградских крчмара. „Све би то било смешно, да није тако жалосно')«. Тако г. Суворин. А ево шта прича г. Хариеј: «На обали реке Карповке постоји, под бр. 11., врло симпатичан завод: „Склониште за децу, која због разних неприлика осташе без крова". У овај мах у њему је 77 питомаца. Њихова трапезарија и игралиште налазе се на малом островцу, опточеном са свију страна смрдљивом течношћу Карповке. Деца трче и играју се на некслико корачаја од оног истог места, где утиче канал из колерне болнице Петра и Павла. Прошле недеље, у кући Ј ). Новое Времн, 3-ег јула. 1894. г.

под бр. 9., поболела се од колере једна Финлаанткиња, а јуче однеше и моју собарицу. Нећу ни да говорим о многим болесннцима у гренадирским касарнама, на Архијерејској улици, на Каменоостровском проспекту и т. д. То је тек почетак, а после ће бити још горе®. А како и да не буде. „Јутрос, пише даље г. Харвеј, срео сам на Каменоостровском проспекту, крај Карповског моста двоја кола с бурадима, напуњеним помоћу шмрка водом из Карповке. То су бурад за поливање проспекта. Видео сам воду: она је тамно сиве и аеленкасте боје и страшно удара. Шмрк је био бачен близу места, где утиче градска Клоака. Ми не само што не чпстимо Карповку, већ разлевамо њезину смрдљиву, заражену воду по многољудним улицама. Осушивши се пролазницима на обући, карповски микроорганизми разићи ће се, помешани с ушчном прашином но граду, ширећи свуда заразу 1 )". Не заборавпте, да су на Каменоостровском проспекту летњиковци некојих министара и многих дворана, да је то лети једна од најлепших улица, којом се воза петроградска госпоштина идући да се наужива оног дивног изгледа при заласку сунчеву. Кад је тако у престоници, како тек мора да је по варошима и паланкама у унутрашњости ? Бог чува Русију. * Чудновати су наши млади стихотворци. Ја не мислим оно коло, које води г. А. Шантић, вештак у копирању В. Илића. Имитаторн Илићеви не знају, да су његови већи производи, и по садржају и по облику, сами по себи копија, и да копирати с копије не вреди ни у сликарству љуске изедена јајета, а камо ли у поезији; они не поимају, да г. Недпћ није могао изрећи горе пресуде неким мањим лирским песмама Илићевим, већ кад је тврдио, да се свака од њих даје потпуно насликати. То и јест несрећа. Нема слике изражене нотама, ни песме у бојама. Лиричар служи се речима, да изрази што је осетио, а пејзажист бојама, светлошћу и ваздухом, да нам предочи парче природе онако, као што га је видео. Реч говори уху, а боја — оку, тим је све казано. Под заједничким кровом лепих вештина све гране уметности сливају се у општу, божанску хармонију, ну свака од њпх је самостална, свака има своје градиво и своја средства, свака ствара производе, у којих је нешто што се ничим не да заменити, јер је свака лепа својом властитом лепотом. г ). Шс1ет, 4-ог јула, 1894. год.