Просветни гласник

1'АДЊА 1'ЛАБНОГА П?ОСВЕТНОГ САВЕТА

се „закрчи", него заустави, усиори, „И нн у једном од њих (наставних програма) не огледа се непосредна брига васаитаној еистеми наше школе 8 , место: не иоклања се\ место „системи" треба страни (стр. 38). „Имајош једно доба, а то су ексурзије", а то није „доба", него ирилика. (стр. 42). „Стадност борављења" не иде. „Није погрешно уколико јевеома ирактично (да се поставе „редари"). „При ностављању редара ваља пазнти на ово двоје: на добро владапе, 2, на године старости. Оваки учениди имају првенства" а нпје казано каки? (стр. 48) и т. д. Има грешака и у језпку и штампарских; али их овде нећу износити, јер сам их све избележио у самој књизи, а и споредвије су. Огрешио бих се о правичност, ако не бих признао да има и добрих мисди. Алп и да нисам знао за ону познату изреку, ја бих је сада извео сам читајући ову књигу: у њој мало има новога, а што је ново, нпје добро. Писди су дакле далеко отишли од своје теме. Они су говорили о другим стварима, које истина стоје у вези с главним питањем, али су ипак нешто друго. А главно питање није ни мало расветљено више но што је било. Циљ је иромашен. Према свему овоме, јасно је, да ја ову књижиду не могу предложити Савету за ирепоруку. Но има још један разлог за ово. На стр. 38, а под насловом: „Па где је могуће васпитање?" писци веле: „Али, шта ћемо, кад је главни узрок (?) што се наша омладина не васиптава како ваља, сам данашњи закон о основним школама. Он је прокламовао себи (!) за циљ само образовање, голо образовање и ништа више (!) те се, тако рећи, у нашим шкодама и не васпитава." А мало даље, на истој страни, веле: „Наша школа није имала среће да добије за своје законодавце људе, који би бар у овоме погледу, у погледу васпитном, учинили школи што треба... У току од петнаест година основна је школа доживела два наставна плана и ни уједном од њих не огледа се непосредна брига васпитној системи наше школе." На стр. 53.: „Да не би школе зависиле од „ћеФа" појединаца, који обично и не познају културну важност школе; то — треба радити на томе: да се основне школе иредаду у друге самоуиравне руке; то јест да окружна самоуправа води непосредну бригу о свему, а нарочпту пажњу на подизање и издржавање основ. школа", (и ако на тој истој страни, пред овим, веле: „Досадашње старање политичких општина, даје нам довољно доказа, да је њима школа „ иоследна" брига"). Кад би централна просветна управа препоручила ову књижицу, онда би она и одобрила

оваке мисли; а кад би их одобравала, прнзнавала и тврдила она би сама себи задала моралну смрт. Јер, кака би била та просветна управа, којајесама „закрчивала" (читај кочила, реФ.) „точак васпитања'' која је донела закон, којп је „главни узрок што се омладина наша не васпитава како ваља", која никад није била срећна, да има за законодавце људе, који би се „барем" у „васпитном погледу" разумевалп, и, на послетку, која би сама предлагала, да брига о овоме пређе у друге, боље, „самоуправне руке!" И с тога, не могу препоручити ову књижицу. Подносећи ову своју оцену Главном Просвегном Савету, молим га, да ми не замери што сам био мало онширнији. Ја сам могао бити п краћи, и то би за ме било и лакше. Али ми се чини, да великом краткоћом не добивају ништа ни писци, ни књпжевност. А овако јавна оцена, на највишему месту, о овако важној етварп као што је васпитање, чпни ми се и да мора бити довољно мотивисана, ако хоће да не губи од своје важности. На Ускрс 1894. г. Београд. Главном Просветном Савету понизан Ј. Миодраговић проФ. Уч. Шкоде Савет је одлучио: да се поменуто дело не може нримити за оно за што је понуђено. Г. Миодраговићу, као реФеренту, одређен је хонорар у двадесет (20) динара. X Прочитан јереФерат г. Петра Протића, нроФ , о књизи: „Хришћанске врлине", од Ј. Петровића, свештеника. ГеФерат гласи: Главном Просветном Савету. Прочитао сам књигу: „Хришћанске врлине", коју је превео и попунио и намепио „православној српској младежи и сваком хришћанину" г. Јован Петровић, катпхета и проФесор из Загреба. Захвалан на поверењу, које ми је Главни Просветни Савет указао, упутивши ми на оцену поменуту књигу, част ми је поднети Савету овај извештај: Књига „Хришћанске врлине" јавила сеу време кад се у нашој књижевности осећа потреба за исту. Моралност, која треба да буде главни диљ васпитања, доста је занемарена. Годитељи и наставници често пута заборављају на вољу и срце, поклањајући сву пажњу уму својих васпитаника. Вероучитељ