Просветни гласник

ШКОЛСКИ ДЕТОПИС

питивањем. Једно ће предавање спремпти сам наставник по своме нахођењу; друго ће предавање држати кандидат о теми, коју му да испитни одбор један или два данараније, а треће такође о теми, коју му да испитни одбор пола сахата пред почетак. И одене ове друге групе испита ваља да су исто тако важпе као п оцене прве групе. По себи се разуме да на испит ваља пуштати кандидате тек ношто су пзвесно време практиковали. А да би се по положеном испиту способнији и вреднпји ироФесори боље надгледалп, ваљало би унапређење њихово периодскнм повишицама спојити са постигиутпм усиехом у шкоди. Други узрок недовољном успеху ђака средњпх школа дежп у недостатку наставнпх програма, као п по програмпма израђепих уџбеника, јер су данас наше средње школе без програма. Оно што се назива обично програмом, вије програм; то су само наслови већих или мањих одељака одговарајуће науке, и од наставника зависи, да ли ће на тај одељак утрошнти 15 до 20 часова илп молсда само 5. Догод тако траје, један ће наставник обратити већу пажњу овом а други оном делу, што никако не би требало да буде. Са програмима су у вези и школски уџбеници, којих или нема нпкако, пли, ако их пма, ретко су нодесни за ђаке. Уз то долазп да за неке предмете нма п више уџбенпка, па једни проФесорп нредају по једнпма а другп но другима. Начин, који је код нас усвојен за добивање школских књига, чинп ми се да је ненодесан. Данас Просветни Савет решава о доброти пзвесне књнге, а да се до тога решења дође, обично се та књига даје на оцену једном илп двојпци стручњака и по добниеном мишљењу њнховом, Савет, руковођеп још разннм обзпрмма, који врло често немају никакве везе с предметом, решава о нријему, који не пснада увек правнлан. С тога држпм да би п овде као и у многпм другим радњама, ваљало иматн извеснога поверења у личностима, па нека Савет избере једну или две личностн, којима ће поверптн израду извесног уџбенпка. Јер кад већ Савет признаје компетентност својим реФерентима за оцену извесне школске књнге, зашто им не би признао сиособност да они нлп онај кога онн означе може такву књигу и израдити? Илн, могао би Просв. Савет расписатп стечај међу ппсце уџбеника, захтевајућп да свакп поднесе свој план и начин израде па да међу њима избере најбољи. Свакако ће овакав стечај бити богатији у конкурентима., јер је лакше пзрадпти нлан и мање је штете за писца ако се не прими, него

да напише читаву књигу, за коју не зна како ће бити примљена. Било на један или на други начпн, свакако бп се овако брже п сигурније дошло до добрпх уџбеника. Али један од најглавнијих узрока слабоме успеху ђака у средњим шхолама лежи у велпкој зависностп наставнпка. Јер један нроФесор, као год и судијо, може по савести својој оценитп успех једнога ученика, дакле изрећн пресуду над његовим знањем, само онда, кад је независан, кад зна да за дату оцену не ће бити премештен или стављен у пенсију. Данас, напротив, проФесори нису независни, они зависе не само од министра, него и од начелннка нлн капетана, па н од сваког угледног на п неугледног члана какве политичке партије. Тешко наставнику, ако бп сину или рођаку каквога „човека од утицаја" дао слабу оцену за његово незнање, или га казнио за пзвесну кривицу. Одмах ће се за тога наћи дела п од пре више година, за која није био кажњен и за која га треба сада, овом приликом, казнити. Цео свет зна да је нремештен или пенсионован за незгодно иопашање његово према извесном ђаку, а на надлежном се месту тумачи, како је он пенсиопован за пзвесна раније учињена недоиуштена дела. Томе су у многоме узрок н сами наставници, којима као да нпсу довољне школске бриге, него на штету школе развијају своју делателност на разним политичким пољима. Насгавницима би ваљало да је најпреча школа, а ако им још преостаје времена, могу га употребити по разним хуманнм и другпм корисним удружењима, којих у свакој вароши има. Тпме не би давали новода гоњењу, коме су сада изложени, што би свакако било корисније п за њих саме и за школу. По цену уздржавања од сваке политичке акције, наставницнма средњих школа ваљало би створити независан положај. Онда би наставнпцима бнла дужност да оцењују ученике строже него што то сада чине. Благим оценама они само помажу да ђаци лакше прелазе из разреда у разред неспособни, неспремни нп за какав озбиљннји рад ; зато и бива, да велика већина ђака свршава гимназпју с релативно малом количином стварнога знања. Кад би наставници још у нижим разредима рашчистили са слабпм ђацима, они би пх још за времена унутили другим корисним иозивпма. Пропуштањем слабих ђака онп само чине рђаву услугу и ђацима и родитељима ђачким. На завршетку сматрам за дужност да напоменем, да је оволики број целих као и нижих гпм-