Просветни гласник

216

РАДЊА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Од тада су бугарски кнежеви били" итд. (стр. 235.). Из овога ђак може видети само то, да су Бугарн били још од старине словенскп народ, јер он зпа Бугаре само као сдовенски народ. а не један народ татарског порекла, којп је дошао још око V. века с обала реке Волге и настанио се у данашној Румунпји, иа левоЈ обали Дунава, н који је, око половпне VII. века, прешао за тим преко Дунава у данашњу Доњу Мезију, а данашњу Бугарску, те ту покорио словенскп народ, који је ту још одавно живео, и с њиме се стоппо у данашњи бугарски народ. Можда ће се учинити коме, да је ово п сувпше велпка скрупулозност од моје стране, и да треба но нешто оставпти и наставнпку, да и он доиунп. Али, моје је мишљење, да ваљан уџбеник треба да буде тако пзрађен, да наставник не мора додавати п допуњаватп никад ништа, или бар тек по нешто и нешто, а не читаве одељке. Ко год је имао ирплпке да предаје ђацима средњпх шкода, знаће п сам из искуства, да ђаци без изузетка науче само оно, гито нађу у својим уџбеницима, и да ће вам бити узалудна сва мука, ако пх хтеднете натеривати да науче и оно чега нема у уџбенику, а о чем сте им ви говорилн. Само, -ако им будете издиктовали то, чега нема у књпзи, они ће ааучити, иначе не. А пмати уџбенпк, и опет морати диктовати ђацима, то је, по моме мпшљењу, бесмпслица. Оваких иразнпна п нејаснпх места наћп ћете у целој бугарској псторији првога периода (до XI. века), коју је пасац збио свега на један и по лист. Нису више добили ни Срби (стр. 238. —241.), о којима је г. преводилац хтео такође да говори, имајући ваља да на уму ону замерку, коју је, у своје врече, г. Јов. Ђорђевић учинио Зечевићевој псторији. Али, кад се г. преводилац већ решио да то учпни, онда бп требало изложити српску Историју сасвим друкчије и много опшнрнпје, но што је то учинпо г. преводилац, јер п ђаци пз основних школа знају пз исторпје српског народа онолико, колико је унето у овај уџбеник за ђаке средњих школа. Г. нреводилац је унео, најзад, п нешто мало хрватске историје, и поменуо неколико речи и о Словенцима, али и једно и друго врло непотпуно. Као што сам већ раннје поменуо, г. нреводилац говори о Словенима и у XX. одељку, у коме је обухваћена историја ових народа од ноловнне XIV. иа до половпне XV. века. 0 Чесима, Пољацпма и Бугарнм апма прилично у овом одељку, о Руснма врло мало (само једна страна), а о Србима баш доста, јер се ту говори врло онширно

о цару Душану, цару Л.азару и Косовској битци, и о добу после битке косовске све до коначие проиасти српске државе, и ако је ово последње обрађено свега на половинп једне стране (стр. 307.—315.). Г. преводилац говори за тим још и о Боснп, Црној Гори и Дубровачкој реиублици, напомињући из историје ових земаља, у најкраћим потезима, само најуочљивије моменте. Толнко о Словенима у средњем веку, а како је обрађена историја Словена у новом веку до најновнјег времена, видећемо мало доцније. Што год сам рекао за средњн век, то вреди у још већој мерн, и за нови век, т. ј- и овде налазнмо исте мане: нејасност ц краткоћу у излагању, недовољну свезу нзмеђу поједпнпх догађаја п нериода, као н прелажење преко важнијнх догађаја. Тако је на ир. борба пзмеђу Француског краља Фрање I. и немачког цара Карла V. иредстављена непотпуно н доста нејасно, а то исто вреди н за црквену реФормацију у Германнји н осталпм земљама. Тако на пр. о швајцарском реФорматору Цвинглнју има свега девет редн (сгр. 388.). 0 осннвачу Тудорове династије у Енглеској, Хенрику VII., има свега три четири реда, о његовом знаменитом сину Хенрику VIII. непун лист (стр. 417.—-418.), а о његовим наследницима и следбеницпма, нарочито Марији Тудоровој, само неколико реди, које је г. преводилац у овом издању избацио из текста н ставио доле у наиомени. Исто је тако врло бледа и непотпуна слнка о Јелисаветиној влади (на једном и по листу), ии о њезином наследнику Јакову I. (свека 12 редп, стр. 423.), као и о Карду I. и Кромвелу (свега један и по дист), итд. птд. Прелазећи на Француску реводуцију, писац не наводи оно што је најглавнпје, а наиме њезине узроке, већ, казавшп неколико речи о самој дичпости Л-удвика XVI., он нредази одмах на саме догађаје. Како је писац изнео новршно н укратко многе и многе важиије догађаје у својој историји, може нам послужити као најдеиши пример баш овај део, који говори о Француској револуцпји, где су. на пр. догађаји од почетка владе Л.удвика XVI и револуције, па до освнвања. дпректорства, збијени свега на иет листа (стр. 511.—520.)! Не велим зато, да би требало ове догађаје представити онако опширно, као што је то учинпо Зечевић у својој историји (где је поСвећено овпм догађајима 40 листа), али држим да би ове догађаје ваљало изнетн ипак оиширниЈе н јасннје но што је то учпнно Иловајскн. Нпсу боље представљенн ни догађаји од директорства падо 1815. г. (од стр. 521.—546.).