Просветни гласник

УЛОГА

атмосФерски прах садржп опет многе делиће, још довољно велике за реФлектовање кратких, плавпх етарских таласа; мање пма делића, којп и жуто и зелено реФлектују, а још ман,е ће их битп такове велпчпне, да утнчу и на друге црвене етарске таласе. Према томе, црвена светлост проднре прплично неспречена, плава се опет нарочито расппа, те тако п у око доппре. С тога и најситнији прах и изгледа илав — а по томе и цело небо — илаео. Сличну појаву, само у већем размеру, можемо да посматрамо на воденој површинп, кад је усталасана, и кад по њој плива комађе дрвета. Дрво се у овоме случају односи према воденој површпнп исто као и делићи нрашине према етарскпм таласима. Велики и дуги таласи пролазе цоред дрва са свим мирпо, само што нх тамо амо љуљушкају; ситне водене кружиће напротив одбијају дрва као чврсти дуварови. Најситнији прах изгледа дакле плав. Ово се може вндети и на диму зажарене цигаре. Тај днм на јасном дану — кад је дакле плаве светлости много — са свпм је лено плав, као небо. Онај пак дпм, што кроз цигару пролази те се на другоме крају види, састављен је пз круннијих делића, који су довољно велики, да и најдуже етарске таласе, све састојке беле светлости, реФлектују — он изгледа с тога беличаст. Исту разлику аиђамо и код прашпне у пољу п у варошп. У велпкимварошпма има много крупне прашппе, с тога је небо уњима често онако белнчасто, док у поље одилази само ситан прах, који се плавп. И па разним виспнама над земљином површином прашпна је разлпчпто подељена. Најкрупнија је прашина доле, гдеипостаје; високо горе на брднма виђамо прашину под нама, јер разређени ваздух у стању је да носп само најситнијн прах. С тогаје на високим брдима небо чисто нлаво, често угасито плаво, готово црно, какво бн и без прашпне било. Само кад на дубље слојеве према хоризонту погледамо, прелива се боја у белнчасто-плаву. Ну за што је небо у Италнји и у троппма много плавље но код нас? Да није тамо прах ситнији? Одиста то ијесте. Али не, што тамо снтнијн прах ностаје, већ је томе узрок други. У нашимземљописним ширинама не може прах дуго у ваздуху да лебди, а да се не напојп воде и тиме постане крупнији. А у топлијпм крајевима остаје вода у ваздуху у облику паре, н не претвара се на прашпнп у течност. Тек кад је ваздушпе струје одпесу у више елојеве, тамо се охладп и згусне у облаке. Тако досаесмо до најважније улоге ирашине у нашој атмосфери , до учешКа, које она има у просветни глаоник 1895.

ш у пгигоди 237 стварању талога тиме, што се тек на ној водена иара иретвара у течност. Може се просто тврдитн, да се сва вода, коју сунчеви зраци на иоврпшни мора и суве земље испаре, опет на ирашини згусне; да нема ниједне каии кише, чија ирва клица није био трунак ирашине. Кад је реч о воденој пари, треба напоменути, да се тиме увек мислп вода у гасастом стању, провидна н невидљива, као и сви остали гасови што су, а пе нара, као она што струји из казава какве локимотиве. То је, као што су облаци и магла, течна вода раздељена у безброј сптних капљица. Кад би дувари парнога казана били стаклени, ми бисмо кроз пару кроз провидели. Овде имамо воду у гасастом облпку. Проетруји ли пара ма где у много хладнији ваздух, она се згушњава у течне капљице. Тачпо истн процес збива се, кад се водена пара, коју је сунчана топлота у доњим слојевима атмосФере скупила, пење, охлади и ствара облаке. Обично се вели, да су горњи ваздушни слојеви хладнијн од доњих, јер потпуно пропуштају сунчане зраке, дакле овн их не могу загрејати; док напротив зраци загревају нрво земљину површину, па ова тек ваздух. То је одиста тако, али нам то не објашњава зашто се и горњн слојеви неба у току дужега времена такође загревају. Да се овн слојевн премаваспонп јако расхладе, нема никаква узрока, јер тела, која, као ваздух, мало топлотних зракова упнјају, по закону мало и одају. Кад бн атмосФера била потпуно тиха, она би се заиста од земље сва загрејала. Али се она непрестанце креће, и у томе лежи узрок неједнакога ширења топлоте. Кад се нека количина ваздуха са земље у вис диже, она се јако шири, јер је прнтисак горе све мањи. А кад год се какав гас шпри, он се хлади, губи извесну количнну топлоте, која одговара раду, утрошеном на потискивање околнне при ширењу. Пењући се, ваздух се хлади, а тонући загрева се. На тај се начнн објашњава, нтто никада нема равпотеже у температурн атмоСФере, која би била у равномерном загревању свију слојева. Кад ваздух, који се пење, има довољну количину водене паре, ова ће онда на нзвесној висини прећи у капљице и облаке. Ми велимо: расхлађење је узрок преласка у течно стање. Алп се може баш и огледима доказатп, да само расхлађење нпје за то довољно, да се, шта више, иретварапе у течно стање догађа само на иовршини каквога чврстог или течног тела; не у слободноме чистом ваздуху, 31