Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА НРОСВЕТНОГ САВЕТА

263

спасе сељане своје, врдо ногодно за епску обраду. Традиција даје песнику неколико врдо леппх прпзора, као што су одлазак Милутина у хајдуке, погибија његове верениде, завера у дркви, зулум турски по селу и величанствено пожртвовање Милутиново, па кад бп се свп важни догађајп извели пространо и како ваља, иесма би била дивна по радњи, занимљивости н силиии својој. Али овако лен и тежак предмет могао би се обрадити ваљано само онда,, кад би га узео у посао прави песник. У спеву Милутин не внде се песничке особине, каквих мора бити у добром епу, који би хтео опевати онако погодан догађај. Да разгледамо како је писац извео главније догађаје свога спева. Млади, ваљани и храбри Милутин одмеће се у хајдуке, да брани народ од намета, али је тај први корак главнога јунака тако слабо образложен у шест стихова (с. 10), да читаоцу остаје нејасно шта ће он у хајдуке. А то је место ваљало обрадпти што боље п што јаче, да свако впдп какве је невоље трнео народ од Турака и како су родољубиви били онп, који су хтели „врат ломити, по гори ходити, по хајдуци, по лошу занату." Мдади хајдук има вереницу, која се изненада помиње, те се читалац чуди што Милутин тако журно нде нротипој кући, на коју су напали Турци. Он не стиже на време, задржи га киша и бујица, а та непогода, важна за потоње догађаје, описана је врло слабо за једну епску песму. Киша и бујица биле су „сметње виших сила", због којих Милутин није могао помоћи нротиној кући. Говор Мплутпнов верениди на самрти писад је обрадио исто тако површно као што је после олако представио племениту борбу јуначкога срца: да ли да дочека Турке мирно пли да се одупре (с. 33). Ни пожртвовање Милутиново за проту, који је побио Турке, и за сељане, које би кивни Турци страховито казнили, нп та најглавнија особина тога храброга Србнна није нити добро објашњена нити добро опевана. То место, које је морало бити најлепше у целоме сневу, гласи: А Мидутин снажии ... собом самим решен, Од обвеза, нуждом, потнуно разрешен ... Сећајућ' се топло^ миде мајке своје ... Ганут зебњом драгих, који овде стоје ... Уз то стрепећ' јако за одлучност трајну: На мукама, други, да не изда тајну... »Јер с' на муди самб познају јунади !* ... А страшни су, грозни, ти турски ударди! 8 . .. Одлучно се реши, — у смрт да полети!.,. Не пожали више за све њих умрети!!!... Те узвикну гласом, који беја јасан: »Чуј ме, аго љути, «убио те ја сам!... Стр. 39—40.

Даље говор Милутпнов морао је бити — како и сам писац вели — хладан, миран, поносит, а он је испао обичан, невољан, слаб, а такво је и описпвање мученичке смрти хајдукове и све певање до краја. Рад главне личности иије довољно јасан и одређен, а то не сме бити у доброј епској песми. Од споредних личностн бледа је слика веренице Анђелије, која свога вереника дочекује клетвом а не жалбом на породичну несрећу. Њенаје слика морала бити светлија, лепша, да задобија свакога, а овако она не може задобити никога, кад се из њених самртничких уста чује сасвим обично причање о нападу Турака. Ту има још две погрешке: прва је што се ништа не зпа како је Анђелија постала вереница Милутипова, и друга, што нанад Турака није напред ничим објашњен. Нешто је боља слика проте Арсенпја. Еад остаје без жене и кћери, он подиже народ на Турке. 0 том пева трећа песма „У цркви." Она почиње доста лепим описом цркве, али се иисац одмах враћа свом извештаченом певању, које достиже врхунац у говору иротином: Ој народе бедни ... играчко ћеФОва... Еамџијана, земљо, обесних ветрова, Круже јада вечних, коме краја нема ... Тело џина кршна, воме око дрема ... Пробуди се из сна, ојађено робље, За васкрсом жуди твојих тежња гробље!... Страна 24 Овакав је цео говор. Он по контрасту подсећа на ону узвишену нроповед црногорскога свештеника у Мажуранићеву спеву „Смрт Смаилаге Ченгића", алп је од ње заостао толико колико изостаје одушевљено песннчко певање, које продире у срце свачпје, иза обичног стихотворства, које замара и очп читаочеве. Пнсац није умео извести тај важни говор нитп је пмао снаге израдпти говор Милутинов народу у цркви. Какве би речи ту могле грметн! У осталом трећа је песма једна важна епизода, и кад би била лепо изведена, задичила би цео спев; овако слаба, она је досадна а и сувишна. Раја је доцније заборавила да се у црквп заклела гинути за своја права те мирно сноси зулум турски (с. 33). Још је нераздожито што се у овом спеву говори, како је некн кнез (чијој се снази разума дивиди свн сељанп) наредио да се побијенн Турци изнесу на друм сеоскн па да се тако прота снасе. Баш да се то и надазило у народном предању,. писад нпје морао тако представити, јер су Турци, наишавши на погпнуле другове, свратиди с друма у прво седо и почеди се светитн. Уопште, све 34*