Просветни гласник

413

лазила се у врло површном прегледу, а Историја Срба није ни улазила у тпј преглед. Покушао је г. Стојан Бошковић па на је томе и остало. Ово пред нама је други покушај. Да прегледамо шта је речено о Словенима у том одељку. Одмах у почетку одељка, говори уопште о Словенима, о вери, управи и особинама старих Словена. Говорећи о отаџбини — седишту — старих Словена, вели: „Станишта Словена простираху се од реке Лабе до Волге и Дона, и од Балтичкога до Јадранскога Мора и Архипелага." Ово је много доцнија просторија, коју заузимаху Словени у VI и VII веку по Хр. Али аутор не каже ништа о старијој домовини Словена, а на стр. 214. под Сеобом племена вели: »Још у другој половини ТП века отпочеше се нека словенска племена кретати из своје прадомовине и спуштати се источно од црноморских обала." Али где је била та прадомовина Словенска ? О особинама Словена врло мало говори, али оно што је речено добро је. Исто то у главноме вреди и за веру старих Словена. Што се тиче управе код старих Словена, и сувише је кратак, па чак и нетачан. 0 томе у уџбенику у главноме вели сб ово: Сдовени су живели узадругама, којом је управљао старешина. Више задруга састављаху племе, а земљиште, на коме је племе боравило, звало се ккежина. или код нас жуаа, а старешине племена кнежеви или жупани. Свако племе слало је свог старешину на веће или скупштину. Власт жупана испрва је била изборна а после наследна. Они нису били неограничени господари. Истина је да је јединица друштвеног уређења код старих Словена била задруга, али из задруге се није развијало одмах алеме, већ нешто пре тога. Из задруге се могло развити братство, па тек из братства племе. Од размножене задруге постајало је братство, а место на коме је братство живело звало се село, а старешина села чеоник. Па тек од два или више братства постајало је племе. Потребно је да се на овом месту више задржимо, ако смо ради да се упознамо што боље са друштвеним уређењем старих Словена. Човечанска култура, разматрана у опште и посебице, има два основна облика друштг;еног уређења. Ова два облика у развитку човечанства тако су јасни и приметни, да се на први поглед види и код једнога и код другога потпуно систематисана организација. Први об.шк је крвна организација , која се оснива на генсу, фратрији и алемсну, она се зове још друштвен а или задружна, како бих је ја назвао, јер је везана крвним сродством, а састављена из појединих дросветни МАОниа 1895. г.

група или мањих или већих задруга, као генса, Фратрије и племепа. Овакву организацију везује сродство у једну целину или крв. Ту најглавнију улогу игра сродничка љубав и осећање своје дужности ј према генсу, односно Фратрији и племену. Други облик је много доцнијега порекла по времену, то је аолитичка организација. У првој се ј гледа на однос личности према генсу, Фратрији и ј племену, однос, дакле, личне природе, а у другој политичкој организацији — образовано је политичко друштво, где главну улогу игра личност у погледу према својини земље и према области, на пр. према граду или оиштини, према округу, према држави и т.д Однос чисто територијални. Ова два облика из основа су различна, али исго тако темељ су људских друштава. Један припада старом друштву а други новом. Гентилна организација, или организација крвнога сродства, пружа нам основне облике старог друштвеног уређења код азИјскога, европскога, африканскога, америчког и аустралијског друштва. Генс је био оно оруђе, помоћу кога се друштво и организовало. Генгилна организација траје све донде док се није дошло до цивилизације и постанка државе са политнчким уређењем. Тако код Грка имамо генс, Фратрију и племе; код Римљана генс, курију и племе, а код Словена имамо задругу, братство и алеме. Исто тако имамо и код Келта, нарочито код Албанеза, Ираца, Скота и т. д. Оно, што је код Грка и Римљана генс, код Ираца сеат, код Ско га клан, код Албанеза фрара. (Рћгага) и у санскриту ганас, то је код старих Словена задруга или род. Кад се филолошки хоће да тумачи шта значи реч депв, у&од и дапаз у латинском, грчком и санскритском језику, онда ће се видети да све три речи добивају своје значење од крвнога сродства. Оне садрже у суштини исто ЗЕтчење као и дхдпо, уСуроџси, и дапатах у дотичним језицима, што значи родити, изродити. А то значк да сви чланови генса воде своје порекло од заједничкога претка, одликујусе од осталих заједничким именом, крвном везом. Према томе, генс је једна заједница или целина од крвних сродника. Шта одликује генс код Грка, Римљана и других? У главноме код Грка, Римљана, Американаца, и т. д., генс одликује: 1. Право избора старешине или унравника. 2. Право не женити се из генса. 3. Право наслеђа, т. ј. сви чланови генса наслеђивали су умрлога. 4. Обвеза узајамне одбране, помоћи, поравњања и измнрења за претрпљену штету или неправду. 51