Просветни гласник

414

КРИТИКА И БПБЛИОГРАФИЈА

5. Право да евојим члановима име даје. 6. Право генса да усвоји странца или туђинца. 7. Верска свечаност генса. 8. Заједничко гробље у генсу. 9. Скупштина код гентилних чланова и т. д Са малом разликом овакве особине одликују сваки генс. А шта одликује нашу задругу или род старих Словена ? У старим словенским споменицима налазимо помена о роду, а код старих јужних Словена помена о задрузи или задружном дому. 1 . Задруга, задружан дом или род јесте једнница, која је била основ словенског друштвеног уређења. Она је група састављена из крвних сродника, које везује међусобна сродиичка љубав и дужности сродника према сроднику. 2. Број задругара у роду био је различан, али никад тако мали да би се могао свести па породицу, јер породица код старих Словена била је приватна и није играла никакву улогу ујавном животу. Род или задруга садржала је у себи по неколико таквих породица. 3. Родом, задругом или аадружним домом управљао је домаКин или старешина рода или дома, који се у Старо-Чеха зове староста, владина, код Бугара д-клдо и т. д. Таквога старешину дома бирали су чланови рода (задруге) на своме већу, где су сви чланови били равноправнн. Као год што су бирали старешину, тако су га могли сменити, ако он не би штитио интересе задруге. 4. Сродничка или крвна веза код старих Словена тако је била јака, да се јако обраћала пажња да пе буде крвнога мешања, него је род од рода узпмао женскиње и то, колико је до данас познато, отмицом. Ма колико да је род велики, опет се члан рода није могао оженити женском не само из истога рода, но често ни из истога братства, већ је морао тражити себи жену из другог братства. 5. Кад умре који члан задружнога дома, онда су сви чланови задружнога дома наслеђпвали умрлога. Управо све имање задруге у исто време заједничко је иман.е свију чланова задружне куће. Ту се види гентилни колективизам. 6. Чланови задружног дома дужни су међусобно помагати се, бранити се, и светити се за учињену увреду ма ком члану. А.ко члана задруге увредп какав странац, т. ј. лице, које је ван задруге, онда је то увреда и целој задрузи, и задруга тражи освету или поравњање. Освета со нарочито вршила, те су зато словенски родови појединих племена били у међусобној завади. Ну ако је у самом задружном дому бно крввац, и ако је какав велпки

преступ, онда га је кажњавао старешина дома тиме, што га је у договору са члановима своје заједнице изгонио из своје задруге, и тим је већ задруга прекидала све везе с њим. 7. Задружан дом или род имао је право да усвоји странца, а нарочито војнога заробљеника или иначе роба, Такав роб после извеснога времена могао је ићи куд је хтео, или оженити се и остати у роду. 8. Сваки задружан дом или род имао је своја нарочита — домаћа — божанства, којима су се молили као заштитнику рода. Прн таквим парочитим свегковинама рода жртвовао је старешина рода, било у кући било на имању, и тад су били на тој свечаности сви чланови задружне куће. Таква свечаност одликовала је један род од другога. Од таквих свечаности из старога доба остала је данас код Срба слава. 9. Чланови овакве заједнице имали су своје веће или домаћу скуаштину , на којој су решавали све ствари које се тичу рода. 10. Чланови су носили име свога рода, па чеато пута братства и племена. И данас је у обичају код многих слоиенских народа да појединци носе поред презимена и нме свога рода. 11. Што се тиче заједничкога гробља, као једне од главнијих одлика што прате сваки генс, не могу да кажем ништа, јер ми је непознато да ли су стари Словени или бар родови појединих словенских братстава и племена имали своја гробља. Из свега овога изгледа да је генс код старих Грка, Римљана, Американаца и т.*д. идентичан са нашом задругом или родом код старих Словена. Генс, кад се јако развије, цепа се, и постају два, доцније три или четпри генса и т. д. Група, која садржи неколико генса, не назива се племе, већ фратрија, или ксд Римљана курија. Фратрија или курија изгледа не друкче, него као један проширен генс. Као што Фратрију сачињаваху неколико генса, тако и неколико Фратрија сачпњаваху племе. Према ономе ш го данас зна славистика о прошлости Словена, истим начином ширнла се и задруга (род). Кад би се у задружном дому толико чељади народило, да се осећчо сувншак, онда се један део одвајао и оснивао нови генс или род, који је и даље остајао у вези са родом из кога је никао. Поступним цепањем рода растао је број нових заједнпц), које су се настањивале око дома првоби гнога рода, као око колевке своје, и тако би се населила читава вас (КћСћ) или село. Оваква једна целина сматрала се као братство. управо оно, што је грчка Фрагрија а римска курија.