Просветни гласник

426

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРДДА

мету за и аротив, према том како им је било наређено, служећи се читавом стотином схоластичких претпоставака, свима врстама и родовима соФизама и паралогизама. Глава им је пуцала кад се о том расправљало. На срећу њихову, препирке не беху честе. Боље је било бубати. Је ли, дакле, чудо што је така наука с таком наставом улила ђацима одвратност према учењу, па су се радије играли пљувања или провлачења конца у уста кроз нос, него што би се књиге латили ? СтупаЈући испод родитељског крова у школу, ученик осећаше да се у њему збива нешто ново, да му се у бескрајном низу спуштају на очи мреже једна за другом, сметајући му да предмете јасно види, да му је глава престала дејствовати смело п радознало и да је постала слична некој направи, којој ваља само перце притиснути па ће јој се уста сама отворити, а из њих ће стати ивлетати бесмислене речи. Да се ту напредује, требало је имати главу као онај Светозаров, што је научио из латинског речника све речи и Фразе под прва четири писмена, па кад почне од а, аб — изговори неколико табака, не пропуштајући ни словцета. Ено Данила Пескова, дерана вредна и разборита, али неподобна за бубање. У разреду, где се ученици крај лампе спремају за сутрашњи дан, он је провео за књигом два и по часа, очи му се замутиле од многа напрезања, па му поглед блуди по соби. Види, многи другови сустали више од њега, многи још уче, подигли главе као кокоши кад воду пију, па забринуто понављају поједине речи. Некоји мало што не плачу, осећајући Физичку немоћ да предмет савладају, а знају шта их сутра чека. Посматрајући измучена лица њихова, он се и нехотице занита: „Нашто толики труд и толика патња? Нашто то капање од јутра до мрака над тим мрским уџбеницима? Зар ми нисмо људи ?" Поглед му паде на оног малишу што се чупа за косе, не би ли какогод пробудио енергију у себи.... Јадниче, поштеди сам себе! Баци књигу под клупу или пљуни на њу, свеједно — тело твоје патиће сутра под шибама... Иди, пријатељу, у Камчатку, тамо се лакше живи, а правог знања, веруј, да није у њој мање него у клупама где седе бубала Ј Погледајте како се спрема Камчатка! Глиша гурнуо Васу и шапће му: „подај даље% Васа Караша, Караш оног крај себе, и за кратко време удар прође кроз све клупе. Ено Комеда, најео се па спава, а Твор сагквакао харгију, па му је баца у лице. Комедо се буди па пише Твору: „После учења пребићу ти леђа; не дирај се кад те нико не дира", и опет га сан савлађује. Хартијице круже по

соби; на једној стоји : „Пошљи ми, пријатељу, мало бурмута да шмркнем — Вога ми, вратићу ти;* Хитонов добио једну оваку: „Ти си, Хитонове, риђ, а риђ и леп човок је свиреп — риђ ватрени, спалио дом камени." Они тамо упињу се да домаше нос језиком; други криве лице и очи, па се избечени гледају у малом џепном зрцалу. Пљуца се уме бечити на дванаест начина: исплазити језик на леву страну, одгурнути нос на десну, избуљити очи и надухати образе , то је начин бр. 5., који он баш сад показује друговима. Аудитор Богиња жваће каучук, не испуштајући га из уста ево већ трећи дан. Кад се каучук претвори у меку масу, а то ће скоро бити, надухаће га, па ће добити мехурић; тим мехурићем удариће се Богиња по челу и чуће лак пуцањ. Ето, да би могао уживати у тој срећи, он усрдно ради, не жалећи вилица, а кад сустане, даје суседу да се и он мало промучи. Воже мој, чиме се они све не баве! Мамља начинио читаву панораму од оних сличица што красе завоје на посластицама, па је разгледа већ стотинити пут. Девојке на селу гатају по њима да ли ће се удати, а он их баца да му прореку да ли ће сутра бити бијен или не. Један дугајлија оштри ножић о клупу, па струже образе и горњу усницу; други увија ланчић од жица; трећи ушиљио хартију па се голица по носу; лице му се, ено, скупило, сад ће кинути и биће весео. Тамо осграг занима се Будак штамиарском вештином; попљунув зглавак на прсту, он чупа њиме поједине речи из уџбеника, па кад их се много накупи, слаже разне будалаштине које му падну на памет. Под последњим клупама леже неколико репетената на нростртим бундама, проводећи време у причању разних бајки и других небилица. Многи су већ свели очи: спавају у петој клупи, спавају у седмој, спавају у дванаестој, спавају под клупама. Тако се паште они што седе у Камчатки! Лако је њима! ПроФесори су махнули на њих руком, цензори их не дирају. Али њихова браћа, која ће кроз који дан допасти тог истог места; још се боје школске власти, па се спремају, ма и привидно. Чапља нешто жустро болежи; гледајући га са стране мислићете да је то најмарљивији ученик, а ево шта он ради: напише број, под њега други, па помножи; под продукат потпише онај исти број, па опет помножи и т. д., хоће младић да види шта ли ће отуд изаћи. Прасе притиснуло око, па му мило што му предмети долазе двоструки и троструки; он тура и извлачи прст из уха, па се пита што ли му говор час шушти у ушима, час га опет јасно чује; или наслони ухо на клуну и