Просветни гласник

428

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

тама отаојани подбадају незадовољну и недавно ишибану браћу, па кад се сав разред усколеба, кад кротки и мирни стану викати и претити, буна је готова. Сви они унапред знају да тиме ништа неће изиграти ; ако су пре тога добивали смрдљиво месо, добиће га и после; главно је да бурса искали гњев свој, а потом нек шибају сваког десетог. Као отаојан, Гороблагодатски је појео много батина, избијен триста пута за седам година. Па ипак, душа ваља, мало су га тукли. За оно што је чинио, извукао би дет пута више да не беше онако препреден и умешан, да у отиојаних није толико начина да се наставник превари. Нађу, рецимо, кутију с духаном код А.; А. вели да није његова већ В.; В. се позива на Д., Д. на А., а А. опет на В., па сад редите чија је! Кад се у ту вртокружицу уплете око тридесет ђака, ни сам Соломон не би разабрао ко је крив и кога треба на мацке послати. Почну ли шибати невинога, и он ће ретко проказати правог кривца. Проказати је грех, а признати кривицу — кукавички је. Оно је јунак који уме што више и што смелије лагати, што боље конце замрсити и клети се свим на свету у потврду лажи својој. И ту је Гороблагодатски надмашио све другове. Извежбан у разноврсним скандалима, он се зна извући као мало ко. Посматрајући у таким приликама лице његово, сушту, љуто увређену невиност, и искусан психолог нашао би се у недоумици. У том претварању он је хватао тако дубоко да се најзад и сам сматраше за невина, а онда, тукли га до миле воље, њему је свеједно. Он презираше све штогод је долазило од школске власти; отуд шибе, ћушке, морење глађу, клечање, метанисање и Друге каштиге беху без сваког моралног значаја у очима његовим. Њему је казна нешто без смисла, пуно само бола и јаука, нешто непостидно у толикој мери да једном, ишибан у трпезарији пред пет стотина другова, не само што се не постиде стати одмах у редове њихове, него се још хвалисаше јунаштвом својим. Шта и шта не покушаваху с њиме, терајући га да клечи на нагибу од клупе, да метанише до земље двеста пута и то обучен у две бунде, или да по сата држи тежак камен у подигнутој руци — тукућк га ленирима, бијући га по образу, солећи шибама искрвављено тело његово: а он ништа, само што му лице дође дивље, а крв му ускипи јачом мржњом према управи и наставницима. С ђацима био је он сасвим другојачији. Нити је мита примао, нити је неправедно оцене делио, нити је показивао надмоћ своју према слабима;

по правди и правици решавао је разне задевице, гонио је лихваре и митнике, био је штит нејакима. Зато су га другови и волели и поштовали. * * * Погледајте нову врсту двобоја у бурси. Тавља и Гороблагодатски играју се пиљака. Они се дубоко мрзе. Гороблагодатски је у разреду други по снази, а Тавља је четврти. Другови се искупили, па се смешкају у нади да ће видети нешто занимљиво. — Дакле! рече Тавља. Гороблагодатски метну руку на сто и рашири прсте. Тавља размести по њимапет осредњих пиљака онако како је најнезгодније. — Почињи! Гороблагодатски хитну пиљке у висину, и ухвати само три. — За два! подухватише они унаоколо. — Пипш пропало! додаде Тавља од своје стране. — Не одговарајући ни речи Гороблагодатски пружи левицу. Тавља баци пиљак, и уштинув из све снаге Гороблагодатског за руку, ухвати га у лету. Гомила се засмеја. Гадни лихвар могао је тако чинити све док не промаши. И доиста, матица (главни пиљак) непрестано леташе у вис, дајући му времена да немилице чупа кожу свом противнику. После двадесет уштипа рука поцрвене, после педесет поче модрити. — Је л' ти мило ? пита га Тавља завирујући му у очи. Вођа отиојаних ћуташе. — Је л' ти пријатно ? Опет нема одговора. — Заплачи, па ћу ти опростити, вели Тавља. — Гледај да потом сам не заплачеш, одговара му Гороблагодатски. Поред свег бола здрава људина не јаукну; само га онај мрачни поглед издаваше. — Шта, ујаче, боли л' те ? Тавља га тако уштину да Гороблагодатски и нехотице стиште зубе. Сви се засмејаше. — Моли! Уштип се понови с пређашњом снагом, пропраћен новим смехом; у том смеху не беше ни злурадости ни подсмевања: другови назираху шалу у свему. Дође до стотине. — Ну, ђаво да те носи! заврши Тавља. Гороблагодатскн је заподео игру, не сумњајући да ће је добити, па да плати Тављи за толика чуда, у разреду почињена. Ну нада га превари. Бурсаци се разиђоше мислећи да је све готово.