Просветни гласник

338 РАДЊА ГЛАВНОГА шају потомди сгарих Педазага - Арбаеаса — и словенска племена са модерним Јелннима, којима чувају стоку н обрађују земљу, да се они могу одати на шпекулатинне радље и поморску трговину, тако су и у старо доба Илири н Трачани били нривредни елементи, којима је у дугом току времена надмоћство јелинских племена одузело утицаје на полнтичку и личну слободу, докле најзад у маси Јелина не ишчезоше у грчким земљама; али се очуваше у северним Балканским крајевима, где их не могаше да сломије ни сила маћедонскога Александра, ни поплава римска, ни обнова рпмскогрчке владе на Боспору, ни политичка и културна моћ словенских народа, ни поплава турска. Из овога опет не треба изводити, да су Пелазги, ма да им име звачи стариици, најстарији становници грчких и Балканских земаља. Пре њих, као историјских становника, има трагова преисторијских људи, којима палеонтологија и историска етнографија чине већ достојан помен. Не нагађа се ни о путу, којим су дошли Пелазги у Грчку. Они су се двојаким начином пре сељавали: са севера из Подунавља трако-илирска племена арискога порекла, и са југа преко мора семитска племена, Феничани, малоазиска, па мозкда и мисирска племена. Ова узајмпца народа у ириморју одавна беше начин колонпзаторскога освајања и са једне и са друге стране, како је кад била осетиија културна и политичка снага азнских или европских примораца. Исток је Грцима дао прве наиредне колонисте, илирска и грчка ратоборна нлемена створише војничкн елеменат у Палестини и мисирској Коренајнци. Грчке колонисте на мало-азпској обали мало но мало преотимаху колонизаторску нривреду Фенпкије и малоазиских напредних државица, док их сасвим не упропастише Александрови војннци и римски легијони. Оправдано је што г. Л.овчевић каже да су Грци дошли са севера. Прича о Аргонаутима не тиче се грчкпх витезова, како мисли г. Ловчевић, већ пелашких минијера, који прегоњени Беотима у Беотпјп, кренуше се са Јазоном на море. То је углед од усномена за варварске Грчке. Илијада и Одпсија такође нису грчкога порекла. Мислим даје требало да г. Ловчевић кратко изложи садржину и једне н друге епопеје, да бп ученици лакше разумелп његове напомене о тројанском рату. Остале партије грчке историје тачне су, удешене но сигурнпм изворима.

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Нека мн је дозвољепо да на завршетку ове оцене поново констатујем: да поред свпх ових мојих навода уџбеннк г. Л.овчевпћа заслужује сваку препоруку. Г. писац је уложпо велнкп труд око поузданих извора, да својој књизи даде онај зпачај, какав она ваља да пма као добар школски уџбеипк. Што се норед све његове нажње јавила где непотпуност, где друкчнје схватање, а где опет случајна погрешка или неуиотреба материјала, то још никако није доказ да уџбенпк није добар. Зар се једна оваква школска књгтга може написати без замерке? Историја г. Л.овчевића има још и ту лепу особину, што су слике у тексту оживиле историско нрнчање ; што је обраћена велпка пажња културно-историјској страни наставе, више но у којој другој псторпји, и што је књига у лепом повезу, на корист и ђака и родитеља, јер је сачувана од лаког цепања Мислим да ће се н Главни Просветни Савет са мном сложити, да се историја г. Ловчевића може усвојити као школски уџбеник овакав какав је све до новог наставног пдана; а тада ће г. Л.овчевић учинити измене и нснравке у својој књизи н иначе. Још ми је дужност да номенем : дуго се чекало на ову оцепу, ади у томе нисам крнв само ја но и г. Ловчевић. Он је заборавио у својој књизп поменути изворе које је употребио, п менн је остадо но нрочнтаној грађи премпшљатн и иогађати аукторе, прикупљати их и брижљиво поредити са наводпма г. Ловчевићевим и отуда пресуђивати о аутентичности уиотребљена материјала. Посао одиста досадан и тежак. Што се на некпм местнма разликују моји назорн од нзвођења г. Ловчевнћевих, бпће на свакн начпн разднка ауктора. У том случају имам да изјавнм: да сам своје пснравке вршио по најновијпм тековннама у историској науци. Враћајући под •/. књигу г. Ловчевића, коју ми је дао на оцену Главни Просветни Савет, молпм га да примн моју топлу захвалност на указаном одликовању. 3. маја 1895. год. Београд. Дим:. С. Јовановић, с. Р. директор II б. гимназије, Према ре#ерату Савет је одлучио: да се „Општа Исторнја за више разреде средњнх школа" од г. Стев. Ловчевића може прнмити и за три године унотребити као нривремени школски уџбеник. Дело ће се откупнти са 33°| 0 понуста од нродајне цене, као што је п писац нонудпо.