Просветни гласник

РАДН.А ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

337

На страни 27. под напоменом „Устав", г. Л.овчевић веди: „Непознати су нам односи и моћ појединих друштвенпх редова: краља, племства световног и духовног", а у нижим редовпма обележава разлику у правима и дужностима мисирских грађана. Зна се да је Фараонова власт била божанствена. Он је нредстављао сина бога сунца. Владалац, свештеници, ратници, у опште властела, беху прави господари Мисира, остали народ, њихов прпвезаннк — врста робља, које је за њих радило. Владалачки ппсари изнуђавали су приходе батинањем, везивањем, вучењем људи по каналу и т. д. Јегипћани по природи весели, безбрижни, благи, послушнп као деца, допуштали су да власт над њима тиранише. Батина је била средство владавине. Познатајеизрекамиспрскихписара: „Младп људи имају леђа за батине. Кад се истуку, радо слушају." „То је подигло њихне пирамиде и величанствене њихне споменике", вели један Француски писац. Да се задржим и на речи „Устав." Чини ми се да би згодније било назвати друштвен и политички жпвот старих народа домаКим уређењем, но уставом; јер је устав чедо новога века, прокламован у правоме облику тек у Француској револуцији. Географско-историско обележавање Асирије и Вавилоније није тачно. Много мање сазнајемо из уџбеника о првим почетцима цолитичкога рада месопотамских становника. Г. Ловчевић само помиње да је Суза била престоница велике еламске државе и да је после владавина прешла на халдејски Вавилон, али не каже: Које су историске границе Елама, Халдеје и Асирије? Које су то земље туранских и алтајских Сумира и Акада, из којих пониче хаддејско-семитска држава? У којим тачкама, на коме крају Месонотамије, када п како ностајаху, падаху, опет се дизаху и опет пропадаху док се не оснажише три центра: Елам, Халдеја и Асирија, што се једно за другим бораху о надмоћност? На та питања остао нам је одговором дужан г. Ловчевић. Не бих рекао, да су узрок сеоби семитовских племена из Месопотампје међусобице халдејских државица, како тврди г. Л.овчевић. У халдејским низијама од првога почетка историскога живота беше потреса између разних племена, али не и сеобе. Ту су моралп бити други неки много важнији узроци. У време о коме је реч, поплава туранских народа са севера потисла је ариска племена на сеобу у југозападну Азију и Европу. Тако су Аријанци притеснилп Семитовце у западној Азији и нагнали их на сеобу чак у далеки Мисир. просвктни гдаоник 1895. г.

Не „Тиглат-Пилесар" I., но Тиглат-Фалазар I беше први од асирских нобедника у спрском приморју и не 1100., но 1130. пр. Хр. Навуходорасор правилније но Навукодоносор. У историском прегледу изнео нам је г. Ловчевић развитак туранско-халдејске (вавилонске) вере, а асирску оставио само са божанством Асуром. Заборавио је поменути утицај халдејске вере и по паду државе, чак до XVIII века. Најстаријн споменици халдејски једнаке су старине са најстаријим мисирским пирамндама. И то је заборавпо објаснити г. Ловчевић. 0 Феничанпма није нам казао, од куда су дошли у сирско приморје. Политичка историја Феникије могла би бити оиширнпја. Нема помена о њихним догађајпма до Санхериба. Да се не би г. Ловчевић чудио, што писмени Феничани не оставише писаних саоменика, помињем: да су њихну цивилизацију уништили Грци. Јеврејска је повесница сувише традиционална. Догађаји јеврејске историје но предању губе значај аутентичности поређених пасажима старијег халдејског предања. Кад се могла на критичној основи изводити историја Халдеје без обзира на васпитну теогонију и космогонију, ијеврејској повесници требало је одредити стварније аргументе. Као наука историја мора бити чиста од предрасуда. У грчкој историји г. Ловчевић велн: „За Пелазге се још и данас не зна, јесу ли староседеоци Грчке или су то само њени становници пре доласка грчких племена, у која су се после претопили, или је најпосле то само најстарије име грчкога народа;" и да се даље не зна којим су путем дошли у јужне земље Балканскога подуострва." Мислим да је неоправдана овде сумња. Под именом „Пелазги" ра8умеју се у историској науци сви стари историски становници грчкпх земаља разнога порекла: илирског, трачког, семитовског, што створише ону велпчанствену културу, коју нам обелодањују отконавања у Аргосу, Тиринту, Орхомену, Итаци и т. д., пред којом дошљаци Грци стајаху изненађени и запрепашћени исто онако, као што су после толико столећа ђерманскп варвари посматрали римске сноменике. Даје било видљиве разлике између Грка и Пелазга још у прво доба настањпвања грчкпх племена, доказ нам је Омир, који их разлпкује као несродне елементе; историчари Иродот и Тукидид, који нам износе пред очи последње остатке Пелазага као особите оазе и у време политичкога напретка Грчке. Онако исто, као што се у иределнма Грчке и данас ме44