Просветни гласник

336

РАДЊА ГДАВНОГА НРОСВЕТНОГ САВЕТА

сопотамији, одакле је ирва прекрнлпла Јевропу, а друга западну Азију и северну А®рику; али и сам у то сумња, јер иза окпх навода ставља знак питања. Доцнпје се опет враћа овој појавн. На страни 94. под насловом: „индо-европљанн" г. Ловчевпћ износи могућност, да су Аријапди имали другу постојбину у Бактријп (Памиру, западном Туркестану, и о овом последњем опет сумња), а прву тамо негде око Кавказа, у близини семитовске прадомовине. Ако не заборавимо, да је г. писац раније поменуо (на страни 10.) да је семитовска прадомовина Месопотамнја, а у историји Асирије и Вавилонаца: „да су у Месонотамији били староседеоци тураиски и алтајски народи, а семитовци се доселнли око 3000 пр. Хр." (стр. 40.), онда значајно питање о семитовској прапостојбини у Месопотамијн савршено губи своју важност. Има разлога што г. Ловчевић тврди, да су семитовска племеиа некада била близу аријанских, шта више, може се оправдано рећи да су та два одељка чинила некада целину беле расе и у преисторпско доба незнатнпм унутарњим и спољним узроцима иоселила се и то најире од Семићана Хамитп, а после остала семнтовска племена, за њима опет Аријанци, али тиме још нпје доказано н место њихне прадомовине. Је лп то у правом смислу Кавказ, у шта сумња н сам г. Л.овчевић; високи Памир, коме не може да нађе истоветности са Бактријом и западним Туркестаном; Мала Азија^ у којој се укрштаху расе; јевропска Скитија, у којој беху конгломерати народности, тавриски полуострв, Подунавље? и т. д., то су све питања од великога значаја, у које се, по мом мишљењу, писац уџбеника није могао и није смео упуштати; али је једно, што бисмо од ове школске књпге тражили: да већ изнесено питање тачно реши. Мени се чини да је најприроднији закључак онај нознати у историској науци: да је ностојбина Аријанаца и Семитоваца била заједничка на високоме Намиру, у близини туранске прапостојбине, која је имала свој центар око Алтаја. Одатле разним долинама могаше се спуштати на ј. з. најпре Семитовци, а за њима Аријанци, који, размножени и потискивани од Туранаца, осем ових праваца кренуше се и на запад у Јевропу, у већ насељене цределе народа туранског иорекла. Природна по сдедица снажења Аријанаца и Семитоваца у земљама ј. з. Азије јесте не само потискивање жутих становника и њихне културе, но и становника црначке расе, која је у прадавно доба захватала големе делове јужне и југозападне Азије и северне Африке. Из мешавине ових раса створена је старинска источна цивилизација.

Нека се не замерп овим реФлексијама. Нерешеност питања о прадомовинн Аријанаца и сем тога и она несигурност којом се на разним местима једног истог уџбенпка изводе разне премисе, изазвало ме је да коју више проговорим. Масдим да бп бнло оправданије, кад бн г. Л.овчевић поделпо историју Мисира на три а не на два дела, као што је у уџбенику. По новој научној подели тридесет мпсирских династија распоређено је на: I периоду мемФиску или стару државу, од I до X династије; II на периоду тивљанску од XI до XX династије , са подраздедима: прва и друга тивљанска држава; III на периоду саитску од XXI — XXX династије, са подраздедима: прво саитско и друго саитско време. Митодошка грађа о оснивању државе и подизању МемФпса треба да уступи место аутентичним доказима псгорије. Нема потврде да је Мена (Менеса) п бпло. У првом почетку место МемФиса беше Апћои — Назои—Белн Зид, Бела Стена, градић бога Пгаха, који је зависио од снажнога Хелиоподиса. Пошто се ово место и само почело снажити и оснпвати династије, отрже се испод Хелиоподиске власти и поче самостално развијати као држава. Папи I. оснива ново насеље , које назва МнниФиром (МтШгои), по својој гробнпци тога имена, од кога после постаде и право име МемФиса, јер МпноФија значи добра заштита, тихо прпстаниште премпнулих Фараона поред бога Озириса. Пасажу: „Мало се што зна о Менпним иотомцима и догађајима тога доба", имао бих да додам: у то време ночиње права мисирска култура, којој је доказ ведики сфинкс у Гизеху. Од владалаца треће династије СнуФруја пма помена у синајском споменику. којп га представља као победника чак арабиских племена. Како г. Л.овчевић ништа не веди о У-ој династији, имам да констатујем: да је у то време већ настао назадак у Мисиру. Управници појединих нома (обдасги) устадоше против државног туторства и војннчке сдужбе. Један од њих дочепа се МемФиса ц отпоче вдадати. Његов потомак беше Папи I , који подиже нови МемФис и беше сдаван победник на северу и на југу Мисира. Бележећи малаксалост и над МемФИса од VII — X династије, г. Л.овчевић је заборавио још дадода: да је у то време надмоћност са МемФиеа прешда најпре на Хераклеополис (од VII—IX), а после Тиву (од IX — X династије). Поплава Хикса није бида 2200., но од 2300. до 2200. нре Хр.