Просветни гласник

радња главнога просветног савета

335

потребно нли као питање изнео г. Л.овчевпћ пред наставннке да разраде, п онп опет изнесу иред ученике, само је једна неодређена тегоба наставе са гледпшта неуспореног, правилног н једнообразпог васиитавања. Према томе, месго да се историскп појав нравилно одени, запнтересује и ученик и наставнпк, разлика у тумачењнма биће карактерна црта сваке школе посебице. Још се мање са хигијенскога гледишта може дозволити разлика штампе у тексту. Методско је правило историске науке: да је тачно хронолошко обележавање догађаја и да се без велике потребе не стављају године иа штету ученичког памћења. И овде је г. Л.овчевић одступио од иравила. Зиаци питања уза сваку годину владара или догађаја повеснице источнпх народа обелодањују бојазан ауктора о хронолошкој истпни појава, поред већ утврђене хронологије. Неуки застају пред овим проблемом, јер га не умеју да реше; наставник је упућен да исправља нетачно стављено време, а ученик да не научи доба догађаја и да сумња и у истинитост историскпх представа, којима измиче хроиолошка основа. Мислим да би уџбеник г. Л.овчевићев био још удеснији, кад би уза сваку историју старих народа биле придружене и историске карте појединих момената њихнога политичког развоја. То је потребно особито с тога, што су ови стари народи већином изумрли, на шта више нестало је и име земаља, на којима су они стварали догађаје; и с тога што су историскп уцбеници на западу, који су г. Ловчевићевој књизи могли за углед служити, иоред слика снабдевени и мапама, и што ми у оиште немамо никаквих историских карата ни атлаза. Многи наши виши средњи заводи немају ни Кипертових мапа, те тако су ученици упућени да на памет уче догађај, без геограФСке потпоре. То је што сам имао уопште да кажем са васпитног гледишта на уџбеник г. Ловчевићев, а сад ми остаје да проговорим коју посебице и са научне и са васпитие стране. Преисториско време недовољно је третирано. Г. Л.овчевпћ нас је истина уиознао са прпмитпвним ступњима људскога живота према његовим економним и привредним особинама, а заборавио изнети и ону другу, моралну страну човечанскога рада: постепено усавршавање људске свести и осећаја, постанак говора, писмености, породице, задруге, племена, државе, религије, расе, и све првобитне културе. Без претходнога изучавања ових појава, ми нисмо у стању да изучнмо стварно живот, карактер, навике, особине, темиераменте и ступњеве напретка старих

народа и у историско доба. Они нам изгледају празнн, непомични, неосетљиви, а међутим ми сгојимо пред свршеним делом претходие орпгиналне величанствене културе. Са њнхеим чудним начином сазиданих споменика, исписанихјероглиФима, ми тумачпмо њпхнј прошлост једнострано; јер су нам непознати и они психолошкп мотиви, који су претходно покретали, развијали мислн и осећаје и остваривали радове њихове. И ако је овај део преисториске прошлости главни основ засебне науке, културне псторије, њега не може ц не сме да обиђе историк, коме је задатак да прати развитак човечапства од праоблика његовога моралног делања до потпуне образованости и полптпчке изнемоглости. Зар исторпја није природнп наставак светскога прогреса? Говорећи о важностн раса но светску образованосг, г. Л.овчевић је сигурно нехотице заборавио жуту расу поред средоземне—индојевропске нлн јаФетовске (какоје он назива) — и семитовске — самовске (опет по његовом начину). Да је тако доказује и сам на стр. 40. своје историје, где говорећи о старпнцима месопотамеким, каже, како су Семићани наследилн много што шта у својој образованости од туранеких и алтајских староседелаца, н. ир. клинасту азбуку, веру у духове н мађије" и т. д. То исто тврди и на страни 52. где вели: „Миђани, Перснјани и Јермени служили су се клинастом азбуком, која је туранскога порекла." Да оставимо на страну ове и остале достојне доказе првобитне цивилнзације монголских племена, на чијој су се културној подлози развијали толики напреднн народи Јевропе, Азије, можда чак и Америке — доста је само да се сетимо Чине, која је кроз дуго векова оставила непобитна спомена свога напретка; али баш ње нпје се могао сетити г. Ловчевић, па јој ннје поклонио ниједнога ретка у историји. Назив индо-европско стабло мислим да је неподесан, нетачан н застарео термин за онај одељак људи беле боје, што је под новим историским именом, као Аријанци, стекао право грађанства у историјској науци. Г. Ловчевић даље каже, како су у старом Мисиру боравили: „Црнкасти староседеоци и семитски дошљаци; како су се ови последњи нрви издвојили из семитске заједнице, населили нилску долину, потискујући старинце у најјужније крајеве Мисира;" а не објашњује: одакле су се доселили јегипатски протосемићани и кога су порекла црнкасти староседеоци ? На страни 10. он истина тврди: да је индо-европска раса имала своју постојбину на Кавказу, семитовска у Ме-