Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

343

вање народности Извесни соцнолозп певају такође химне рату, као Гумпдовпћ, Густав Ле Бон. Тако се распростире до у нашу (Француску) земљу немачка теорија, која под именом надмашности расе, хоће, да подитпчко и економско ривалство измени у крвну мржњу, која ће тако да учини ратове само још неиздечивим. У ствари, ратови нису више дуели пзмеђу војника од заната, којима управљају полптичари такође од заната, а из мотива више или мање аистрактних, удаљених, неличних: ратови су побуњивање читавих варода против других народа, у пме неке тобожње мржње конституционалне и наследне. Политика је постала одјек, наизменпчно трагичан нли комичан, ове теорије; јер је за политпчаре сваки аргуменат добар. Има једно дванаестак година када онувомоћници албански пођоше, да код европских кабинета уложе протест противу уступања Епира грчкој вдади; њихов је меморандум редигиран под дошаптавањима Игалије, која сматра Адбанију за своје несаједињене провинцнје, и ту се могаше читати: „Да би се разумедо, да Грци и Адбанцп не могу живети под једном управом, довољно ће бити да се испита структура њихових сасвпм раздичних лубања. Грци су брахицеФали* (кратколики), док Албанци су долихоцеФади* (дуголики) и недостаје им готово сасвим потиљни израштај." Оваква подитика, тако звана „научна",заборавила је две тачке: прво, да су и сами Италијани, укупно узев, народ брахицеФални; адруго, да су и Адбанци, нек нам не приме заздо, то исто! Али за једног нолитичара две добре заблуде сачињавају једну истину. Може ли тако и психологија иобркати Физпчку и духовну конституцију које људске расе, са стеченим и прогресивним карактерима једне нације? Проблем вредан да се испита, у времену, кад изгледа да цивилизација узима себи као идеал једно ново варварство. Истражимо дакле, које су то антроиолошке основице народносних карактера, а шта треба као легитимни део придати расама: ми ћемо разазнаги можда још једном, да се историја човечанства не може да сведе на јестаственицу. I Свака наука, на путу Формације, јесте као мдадост: охола, оштра, лако се одушеви, и нагда је у својим закључцима. Антропологија, а каткад

*) Ова два научна термина нонављаће се кроз целу ову расправу. С тога ћемо их оставити онакве како их наука употребљава у свима облицима. За стручне читаоце они су разумљиви; а популарно речено значе оио, што је у загради додано. Превод.

и сама социологија, дају пример за то. Ништа нпје равно дрскости тврђења, која се оснивају „тачно" на податцима више неизвесним, али новим иди ускоро проученим. Оншти напредак човечанства — казао јеједанод догматпчара „дарвинистичке" антроподогије, у остадом научењак веома оддичан и покретач идеја — изискује истребљење гвожђем и глађу, изискује угашење раса, чији је развитак сиор, а нарав мирољубпва: идућег века „последњи мекушци видеће обилато искорењивање народа." Неће више бпти довољно само да се каже, како сила нретходи праву, у смислу том да је сваком ираву порекло у некој маниФестацнји сиде; ваља ићидаље: „силаје ту; мп нисмо сигурни да ди постоји и нраво." Партајизам неких дарвиниста достиже до Фанатизма, а кад је реч о његовој соцпјадној аримени, достиже до днвљаштва. Можда би они добро учинили, да се међу собом сагдасе пре но што прогнају са земље већину рода људског. Непрестано нам се говори о расама, кад треба говорити о народима, док би требадо просто говорити о типовима, то ће рећи о нзвесним комбинацијама карактера. Те су комбинације променљиве, а карактери истинске расе нерманентни су. Заиста има један тии Француски, тип енглески, немачки, алн не н раса Француска, енглеска или немачка. Хоће ли да се учини нека подела Европе по расама, „јачикам ако се може поставитп икад гранични биљег", рекао је изврсно исти антрополог, на кога смо мало час учинили ону адузију. Основне расе у стварн су готово исте у цедој Евронн, сем неких татарских елемената на истоку. Народи су, како рече Топинар, само нроизводи нсторије. Нема данас више кодена људског, које би се нашло у стању са свим примитивне једнородности првобигних заједница Ј ). Све што би се могло рећи то је, да мешавина раса или идентичних подраса, даје разне пропорције, и да та разноврсност типова није без утицаја на средњу конституцију или средњи тем') Математичар Шејисон иоказао је, да у Француској, рачунајући по три генерације на један век, и ако није било укрштаља крвно сродних, сваки од нас има у својим жилама крви најмање од 20 милиона савременика из године 1000. Ако ли се иде до времена Христова, онда се надмаша цифра од 18 квинтилнона. А да би се изразила величииа броја који одговара епоси интергласијалној (ледено доба), ваљало би цифрама покрити целу површину земљине кугле. Из ових немогућих бројева математички је изведена та консеквенција, да су сва та безбројна укрштања морала да наступе, пошто сви становници једног истог места, исте покрајине и исте нације неопходно имаЈу заједпичке претке. То је Фактичко сродство међу суграђанима. Ово сродство превазилази и саме границе народности: Немци , Французи, Енглези имајумноштво заједничких идеала и припадају истоме стаблу. Ама шта ћемо тада са нолитиком (1 раса", којом нарадирају извесни антронолози или социолоаи V