Просветни гласник

наука п настава

веКину евроаског насељења. Главни Алпи централне Европе и њихови огранцп иланине Оверњске, Вогези и. т. д. њнма су готово пскључно насељени, као што су у Француској Доњо-Бретонци, Оверњанци, Севењолцп, Савојарђани, Вогежанп, већпна Швајцараца, Баварцп, Румунп, Албанци. Њихов „неизмернн разлив" простире се преко Русије и северне Азпје, где су сачували и њихов рођени идиом „урало-алтајски", као што су, у осталом, свуда усвојпли језпке пндо-европске. Остаје треЋи слој, којп саставља расу плаву дугуљасте лубање, просто названу аријанску , и коју Л.ине називље боље: Ното Еигораеиз. Он се налази на северозападу, где је на путу угашења, п нема је у осталој Европп „сем у стању спорадичном и у заплетеном укрштању." „Антрополози су предлагали многобројне примере етничке анадпзе: њпхови су прегледи намењени да учине лако појмљивим разлику у сложају једног истог насељења, држећи се друштвеног слоја и времена, као да учине нојмљивим и сродност разних антрополошких тпнова, са „пзвесним социјалним условпма." То бива средствоммногобројних докумената тога рода, којима се покушало да се конструише нека „антронологија класа (друштвених)", у осталом веома сумњива. Закон, који по неки — као погдавито де Л.апулг и Амон — отуд пзводе, тај је: да су свуда виши редови наших друштава богатији елементима дугуљасте лубање, — а кдасе ниже, елементима лубање широке. Друштвени слојеви тако васпостављени, баш там намештањем њпховим, износе на видик разне слојеве историјске: овде завојеваче и госпоштину , тамо покорене, гготчињене, ниже, како се тврди, и по пнтелигенцији и но енергији 1 ). Узмимо, на пример, анализу де Л.апужеву, којој је подвргао старо монпељерско друштво: ту видимо да су виши редови долихоцеФални, према нижпм редовима друштвеним. Сав грађански ред био је богат у елементима средоземским, то ће рећи црномањастим долихоцеФалима. Ова се два Феномена, како се тврди, наплазе у свима сличним случајевима. Други један закон, уопште узет за основу, тај је: „да од времена иреисторијског, брахицефали стално иотискују долихоцс фале иродирањем нижих слојева и аисорацијом аристокрације у демокрацију, у коју се она иретаиа. Име Аријанци дато је некада плавим долпхоцеФалима, јер језици п обичаји тако звани „аријански", изгледају, да се од исконп развијају код ') Додајмо, да су освајачи, како је иоказао Колињон, ааузимади махом равнице и долине, а побеђени су се иовлачиди у брда и у крајње делове океанског ириморја. 1 ирооветни гласник 1895.

345

народа где преовлађује плава раса. Но тако бпва, кад философ себи представн псторнјске неизвесности, а нарочито предисторијске. Пошто се тврдило, да су Аријанци дошли из Азије у Европу, данас се каже, да су отишли из Европе у Азију. Носле Вилзера, проналазача нове теорпје, уснљавају се да разагнају оно што Саломон нчзивље „источна Ма тог§апа" — може бпти да се на њено место стави каква „западна Ма тогдапа." Свакн себп одређује пределе којеволи, као колевку тако зване расе пндоевропске. По једној најновијој хппотези од једног духовитог аутора, Пенка, Арнјанци су продукат скандпнавске климе. То су браћа средоземцима дугуљасте лубање, но без сумње измењена п побелела у северној влажној клими. ') Они, који се усхићују плавом европском расом, цветом човечанства, тврде, да је то она била, која Ј ) Пренесите се у вватерну епоху; северо-запад Евроие сачињаваше тада један огроман масив, који обухваташе један део данашњих отворених мора, пола Северног Мора п једну зону на запад од Норвешке. Облаци иаре ношене голфском струјом распростираху густу и благу поморску маглу по пределу скандинавском, која одилажаше и згупжаваше се на некој врсти северних Хималаја, иотхрањујући леденике (глечере). У овој клими, влажној и хладној — но благодарећи голфској струји ипак не тако хладној како би могло бити у присуству леда — стара раса дугуљасте лубање, названа раса Неандерталска, имала је, по де Лапузку, да претрии промене лика и темперамента. Трајна влага ваздушна затворила је поре кожне, успоравала је циркуладију сокова, умањавала је снагу система вазомоторног, отупила је осетљивост, док није наступила склоност Флегматичиој спорости. На земљишту глибовитом и шумовитом, по маглп, исиод неба оптерећевог густим облацима, који прождираху зраке светлосне и хемијске, једна раса првобитно више или мање суха и црномањаста, могла је прилагодити се у знатној мери Флегматичности. Видљив резултат било јеопште мењање боје, која је прелазила у белу по кожи, плаву по коси, и бледу у очима. За несрећу, остаје веома сумњиво , да ли се у Скандинавији уопште и могло, како мисли де Лапуж, становати за време кватерне епохе ? А поврх свега тога, у пркос клими, која убељује, Ескими и Лапландци упорно и дан данас остају смеђи. Тако ј е та скандинавска идила спорна. Ове гито ее може реАи то је, да је бела раса дошла са севера, и да је она, како Грци говораху, »хиперборејска 0 , бар у одиосу према Грчкој. Призива се такође филолошки разлог, који изгледа да успоставља северњачко порекло замишљених Аријанаца. Реч »тег« (море) па и сама реч ,брод* (штге), на пример, идептичне су у свима аријанским језицима; ирви Аријанци,према том, треба да су живели у додиру и »поверљивости« с морем. По томе, не би могло бити да су они дошли са високог намирског платоа и са северног враја Азије. Не мање, они не могу бити ни из предела мора Каспијског ни мора Црног. Име »јегуље* и др. неких риба, идентични су у свих Аријанаца; а тих риба нема у рекама које утичу у поменута мора. Па и сама Фауна и Флора Скандинавије и приморске Немачке, укупно одговара Флори и ®ауни из времена аријанског, то ће рећи, да су многа имена животиња и биљака остала идентична у разнпм аријанским језицима. При свем том, у свему овом ваља остати још у недоумици. Лингвисти имају доста имагинације; опи су отишли дотле, да су реконструјисали и језик »прото-аријански«, који је већим делом уображен. Поврх свега, и докази основани на неидентичности које речи у какво.ј групи језика, данас су слаби, јер стари називи моглн су ишчезнути. На пример, сви су Аријанци означавади леву руку еуфемизмима, који су од језпка дојезика постајали све различнији, а десну су називали изводницама (дериватима) од с1ас, што значи : показатб. Може ли се из тога закључити, пита Рајнах, да су Аријанци, пре разлаза, имали само десну руку?