Просветни гласник

360

ПИСМА 113 ИЕТРОГ1'АДА

бележницу; хвала буди бележници, проФесор, чим уђе у разред, одмах зна ко је научио задатак, а ко није; најзад долазе еекундатори, који, по наставничкој наредби, шибају своје другове. Сва та почасна звања падају у део репетентима. Да би се одржали у њима, они се сад одлично уче. Цеизор је мали цар; аудитори и секундатори су његови дворани, које треба митити. Новајлија не може ни маћи без њихове помоћи; ако га они стану притешњавати, тешко њему. Жалити се на њих, значи вређати началство, које им потпуно верује. Кројач, кухар, пекар, вратар, слуга, секундатор и разни стражари, махом стари војници, чине другу власт. На њихову реч инспектор даје много више него на реч цензорову. Против њих ученик ништа не може, из простог разлога што они држе у рукама и инспектора и сву управу. Од хлеба, меса, каше, платна, чохе и осталих продуката, намењених ђацима, они хране и одевају и началство, па зато се свака тужба против њих зове побуна, злочин, кажњаван најстроже. Они одлично поимају свој положај и користе се њиме. Док бурса једе смрдљив купус, у њих је сваки дан масна чорба са свежом говеђином и каша, добро омашћена. Многи из њих краду. Неки ученици плаћају кухару да им дакаше у јутру и у вече, Секундатор Захаренко, стари војник, отворено прима мито. Сваке недеље он обилази ученике с речима: „Господо, дајте н;1 духан Алекси Григоричу (тако се он звао) (< , и богослови даваху, хтели не хгели. Кад је новаца мало падало, бурсаци прнмећиваху да их је те недеље Захаренко шибао с особитом насладом. Погледајте како се слуге понашају према ђацима и ђаци према њима. Богослов Акса остао због лености већ трећи дан без обеда. Гладан као вук, он се краде хлебарници и лупа на врата. — Ко је тамо? чује се глас хлебара Цепке. — Ла, Цепчице! Дај ми мало хлеба. — Даћу ја теби хлеба да га нећеш моћи појести . . . одлази! — Цепка, гладан сам, Бога ми! — Одлази, одлази ! .. . не био дотерати дотле! Акса мења тон и почиње грдити. — Цепка, ђаволе, дај хлеба! Жао ти комадића, шта ли! Псето једно, да Бог да се удавио том ципелом, коју крпиш. — Ах, ти вражји сине! промумла старивојник, забоде шило у даску, стисну зубе, зграби метлу, излете напоље, па удрн за Аксом. Двориште вслико, а Акса мајстор у врдању, па никако Цепка да га ухвати. Ђак наже на врата.

— Држи га! довикну хлебар вратару. Вратар зграби метлу и појури за Аксом. На несрећу гладног богослова беше баш шести час вечера, време кад се слуге, спремивши спаваће собе, стицаху у двориште. —■ Држите га! Устремише се сви на Аксу, као на гладна вука. „Зло ће бити», помисли јадник, па полете правце на Цепку. Не довијајући се злу, хлебар му потрча у сусрет. Кад га стиже, Акса му се стропошта под ноге, а Цепка, колико се беше захукао, стрмоглави се преко њега. Богослов утрча у разред. Ученици седе за клупама п спремају се за сутра. Упаде и хлебар, страшпо псујући и машући метлом. Спазив га, Акса скочи на прву клупу, с прве на другу п поче трчати по њима: Цепка за њим. Беше то диван призор гледати огромног војника, где јури с метлом у рукама по храму богословске науке. Ученици се развеселише. Испод ногу разјарених непријатеља лсте на под књиге, таблице, мастионице и ленири. — Хо - хо - хо ! почеше бурсаци. — Удри га! подухватише други. Неко се баци књигом на Цепку. Ну хлебар не обраћаше иажњу нн на смех, ни на рев ученички. Распалио се он до зла Бога. Двадесет и двс клупе играју као дирке на клавиру под силним корацима љеговим. Акса се домисли, скочи доле и сакри се нод клупу. Цепка хтеде урадити то псто, али га неко трже за ногу, те љосну колики дуг беше. Хлебар грди да не може горс бити, а Акса вири испод клупе, па му вели: — Цепчице, устани па опет! Цепка за њим, а он се већ сакрио под другу клупу, па га дражи: — Учини, Бога ти, добићеш саре за чизме! Види хлебар да га не може ухватити. Назвав све ђаке прокислим кољивом и ждребећим родом, Цепка пзиђе из школе, праћен виком , звиждањем и разнпм лепим речима. Трећа власт, највиша и најстрожа, то су наставнпци. Зауставимо се подуже на типовима њиховим. Из њих ће читалац наЈбоље увидети, откуд је иостала трећа тачка морала бурсина, а, што је главно, упознаће се с начином ондешње наставе, глупим и дивљим до крајности. * Врата се отворају. У школу улази висок човек у жућкастом огртачу. То је проФесор Ивгш Михајлич Лобов. Кад цензор прочита молитву Царју небесни велики педагог иође столу, ;п седнув на