Просветни гласник

ПГОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЂ

прљаву столицу, узе бележницу у руке. Многи задркташе. Мало поћутав, Лобов узвикну: — Аксентије! — Овде, одговори смело ученик. — Ти опет не знаш? — Не могу учити. — А како си досад учно? — Сад не могу. — Марш к пећи .. . На ваздух с њиме! Акса је једио наставпика, терајући с њим ретку шалу. Био је то мал' те не најумнији ђак у разреду, младић широког памћења и дивних подобности. Прочитав задатак једанпут двапут, могао га је поновити од речи до речн. Ну чим би га проФесо-р за добар успех наместио у прву клуиу, међу добре ученике, он би на мах престајао радити. Премести ли га у последње редове, у т. зв. Камчагку, међу најгоре, он почиње напредовати да не може боље бити. Докопав сс нрве клупе, он опет ни беле. Пуна трава росице, Бележннца ништице. пева он. Неколико пута прелазио је он тако из Намчатке у први ред и обратно. Најзвд то додија Лобову, и грозан узвик његов »на ваздух с њиме!« одјекну по школи. Одмах истрчаше четири ученика. Двојица скидоше Аксу, подигоше га за руке и за ноге тако Да је висио у ваздуху, у водоравном положају, а двојица, један с десне, други с леве стране, почсше га шибати. Ур.га Акса, а непрестано виче: — Не могу учити! Бога ми, не могу! — Метните му књигу под нос, наређује проФесор. Метну ше. — Учи! — Не могу. Макар скинули икону са зида, не могу. — Одмах да си учио! Акса је истину говорио да не може, јер је лежао под шибама. И наставник је то увиђао, па ипак га је подуже оставио у ваздуху, над књигом. — Баците животињу! рече најзад Лобов, и Акса оде у Камчатку. Дохватив га још једанпут на месту дугачким брезовим прутом, професор се умири, и настава иође својим обичним током. — Цензоре, бозе! узвикну Лобов. Кад боза стиже, наставник је поче пијуцкаги из оловне цименте и, разгледајући бележницу, одређивати казне ученицима: једном на мацке, другом да клечи на дасци, трећем на сечивици од клупе, четвртом да не сме ићи у варош ит.д. Кад се разпроовктни глаоник 1895.

ред тим начином украси Фигурама у положајима од сваке руке, Лобов стаде пспитивати оне који су знали, поправљајући их кад би прескочили коју реч, и непрестано запијајући бурсачку мудрост густим пићем. Редак Је то наставник. Он обично седи на катедри у каљачама и у огртачу, па кад први ученик сврши, он извуче из шпага повећи бурек и стане га таманити с ретким апетитом. Гладни ђаци жељно га гледаху, како на часу меша пићу духовну с пићом телесном. Испитав петорицу, Лобов поче дремати, док не заспа. Прозваном ђаку ваљало ја чекати, док се не пробуди велики педагог, који никад није предавао свог предмета, већ је ноктом бележио одавде довде. Док је наставник полако хркао, ученици су се тихо играли карата, уштипа, дугмади и других игара. Кад удари звонце, проФесор се трже, и после обичне молитве, оде из школе. * * * Долбежин предаје латински. Нико се није волео шалити с тим високим, хектичавим и до крајности строгим човеком, који је на часу тако непристојно псовао, да је тешко рећи. Он је сматрао за своју најсветију дужност пропустити кроз шаке све ученике и криве и невине , да се ни један не би могао похвалити, е није био бијен. Зато му је око и запело за двојицу, који су пазили да ништа не скриве. Течај се приближује крају, а онникако да их ухваги ма у чему. Ну освану и њима црни петак. Једном Долбежин не дође на час. Ученици се већ радоваху, чекајући да зазвони, кад али на једанпут, на једно пет минута пре свршетка, опазише га на крају дворишта; лице му ивгледаше особито грозно, јер је био поднапит. Многи падоше духом. Један од оне двојице провири баш у тај мах кроз прозор и брзо се сакри. — Јелеонски (тако се тај звао)! узвикну наставник улазећи у школу. Јелеонски му приђе, ни жив ни мртав. Долбежин га удари песницом у лице; ученику појури крв на нос и на уста. Јелеонски ни речи. Блед и уплашен, он тупо гледаше преда се. — Истуците га! нареди проФесор, и Јелеонског избише. Остаде само још један небијен. Њега је Долбежин ишибао једном, кад се овај могао најмање надати, видећи га весела и добре воље. — Душице, рече му, смешећи се, изиђи напоље, — Зашто?

47