Просветни гласник

862

1ШСМА 113 ПЕТРОГГАДА

— Зато што још ниси био бијен. Оном ни на крај памети да примети како то није разлог. Тим начином у разреду не оста нико некажњен. При свем том, старији ђаци не само што су поштовали Долбежина , већ су га и волели. Нре свега и он је мрзио ученике варошане, кио и они; потказивача, кад је дошао да му прокаже неке своје другове, дао је страшно истући, што га је још више подигло у очима њиховим. Једном Буха 1 ), да се покаже, ћуташе под шибама, као да не бију њега, већ неког десетог. Долбежин га пред целим разредом похвали, назвав га јунаком. Међутим, свима је било у памети како је Лобов тог истог ђака дао за сличан поступак подићи у ваздух ; а кад га до крви ишибаше, велики педагог још нареди да му се посоли рањаво тело. Долбежин није узимао мито од ђачких родитеља и толико је био поштен, да је унапред говорио ђацима какву ће оцену који добити, допуштајући сваком, когод је циљао на бољу, да покаже шта уме. Ето, зашто су га волели. Уђпмо на његов час. Треба да изађе Коппта, који је баш сад прозван. Копита узео латинску читанку и хоће да преводи на месту. — Изађи насреду, вели му Долбежин. На средини било је теже. Седећи међу друговима, ученик је могао многу реч чути или одгоиенути према гом, како се усне мичу. Копита изиде насреду, али никако да преведе једно место. — Није тако! вели му про$есор. Копита другојачије. — Није тако! Копита опет мења. — Лези ! Дадоше му десет удараца. Радостан што је прошао тако олако, бурсак већ пође на месго, кад али зачу глас Долбежинов : — Поново преводи ! Копита опет другојачије. — Опет лези! вели му наставник. Дадоше му још десет удараца и натераше га да поново преводи. На његову примедбу да нс може, ироФесор му онет довикну: — Лези ! Пришише му још десст. Копита напрегао сву умну снагу своју, па ништа. — Но ! речс Долбежин, и већ подиже кажипрст да га поново пошље на мацке. Ј ) Сваки бурсак нмао је надимак. Под тим имеиом Пом„алопски их и изводи пред читаоце.

Копита се упео; мозак му ради наионом од сто коњских снага, и гле, као да га нешто с неба осе ни > у глави му сложи се нов обрт. — Једва једанпут, рече Долбежин. Доста је ! Иди на место! Одмах по том, наставгшк прозва Трезорку. — Имаш ли речи ! — Немам! — Шта? Који је то већ пут ? — Ако је по вољи, могу за сутра спремити, одговара смело Трезорка. Трезорка је био варошанин, па зато се је слободније понашао. Долбежин сс ражљутио да не може горе бити. Блед као крпа, а на челу му жиле набрекле. — Ниткове! узвикну он , и завитла дебелим Крочеберговим Речником. Књижурпна прелете прско клупа и умало не удари у главу смелог малишу. Наставник поче псоватп и пљувати, слуз је крктала у хектичавим грудима његовим. Па ииак, и ако га је толика дрскост изумила, не смеде истући Трезорку , без сумње зато што му је отац био знатније лице у граду. После тога у разреду завлада мртва тишина. Ови су дрхтали. Оамо малом Карашу наде на памет да заспи у првој клупи, проФесору иред очима. Долбежин га прозива, аонтихо хрче. Пријатељ са стране гурну га, али беше доцкан; наставник већ севаше счима. — Леви! — Нема прућа, рече секундатор. — А мало пре чим си шибао ? — Све се искрхало. — Донеси ново. Док се то дешавало, Караш се Богом клео, п ако је лагао, да је устао у три сата, да је много радио, да га глава боли. — Даћу ја теби! прети му Долбежин. Секундатор се враћа, али без прућа. — Нема више, све је истрошено, воли он. ПроФесор опет плану, скочи са столице и пође клупи, у којој је секундатор седео. Он нађе неколико сакривених прутова. Караш закука : — Опростите ! Ну Долбежин заборавио на Караша, пасеокомио на секундатора. Узев пруће за тањи крај, он поче њиме мерити представника најближе школске власти и по леђима н по трбуху и по ногама. Звонце зазвони. Отпојаше молитву Достојно јест.... Караш се спасао. * * * Смеса из Лобопа и Долбежина био је проФесор Баћка, леп човек с јаким грудним басом. Главни