Просветни гласник

366

ПИСМА ИЗ

ПЕТРОГРАДА

Та наивна вера доводи овамо сваке године гомилу евакојаког света нашег. Бане Црногорац из небела. Он је био у Одеси, докотурао се до Москве, сад је дошао у Петроград — треба му путног трошка да се врати у отаџбину. Кад добије из Слов. Друштва, он оде у министарство спољних послова, у азијско одељење, где се води рачун о свима источним народима па и о нама, иа и ту тражи новаца на ту исту сврху. Има их који тако трипут добивају, па најзад нпак не оду у Црну Гору, већ у Москву. Ту се понавља то исто. Кроз месец дана видећете опет „брата Словенина", где се безбрижно шета по Њевском проспекту. Те левенте не убијају толико углед српском имену, колико добар глас Црној Гори, из проста разлога што Црногорце овде сматрају за засебан народ , у ког није ништа заједничко с племеном нашим. Узмимо други случај. Дође сиромах емигрант из подјармљених крајева српских. Он верује у Русију као у Бога. За њега је то обећана земља, једина која ће га примити, која ће му склоништа пружити. Прође десетак дана док се дошљак освоји с великим градом. Новаца нема да штогод предузме, руски не зна да у зноју лица свога заради хлеб свој. Треба молити. У Словенском Друштву даду му десет рубаља. Кад је исплатио дуг за стан и храну, није му ништа остало. Треба опет молити„Па ми смо вам дали, веле му, што нисте отпутовали ?» Он их гледа укоченим погледом. Он је мислио да ће ту наћи искрену потпору , он борац прогив туђе најезде, он, живи протест против насиља и тираније. Зар је он није заслужио? Зар може бити у интересу Русије да наш народ пропадне и да туђи вали непосредно запљускују обале њезине? Зар ми нисмо мртва стража на југу словенском ? Он је будио ту мртву стражу да не клоне, па то ли је зар заслужио да гледају на њ као на просјака, да му намрштено пружају милостињу, онако, преко рамена, као измету друштвеном? »Што нисте отпутовали«, и то са десет рубаља! Па куда да отпутује он, изгнаник из земље своје, бескутњик, очајник ? Куда? Куда ће лађа без крме и једрила на пустом, немилосрдном мору ? Куд је ветар баци, куд је однесу бесни, белогриви вали. Пожелите јој да се разбије о какву стену подводницу, кад већ није наде да ће заставица с катарке њезине веселим лепршањем поздравити још једном зелене обале рођеног залива, нити наћи нове луке у туђини! Они што највише моле, јер су најпотребитији, то су овдашн.и ђаци наши. Једне гони овамо чиста љубав за науком, друге тежња да се на рачун сло-

венске идеје протурају кроз школе. Ти други веома су чести. То су већином несвршени ученици разних просветних завода у Србији, рецимо богословије и учитељске школе, који, по оном што знају, нису ни за вишу гимназију, а камо ли за Факултет. Међутим они су баш тамо упрли погледе: медицинска академија је мета жеља њихових. Са препорукама од угледних лица из Београда они обијају прагове, пузе, моле и богораде, док најзад министру не додија и не нареди ректору да прими таког и таког Србина, супротно вољи проФесорског савета. И долази Србин на испит. ПроФесор дотичног предмета ставља му најпростија питања, а он ћути. —- Па колики је метар, Бога вам ? Србин ништа. — Ну, од прилике ? — Као ова соба, вели Србин, а она се пуста отегла на десет метара. По таким наказним јединицама руска омладина суди и о нама, и о настави нашој, држећи да је сасвим у реду што о нашим стварима још и сад воде рачуна у азијском одељењу министарства спољ. послова. Господа која штите таке младиће и шаљу их овамо, не знају колико шкоде земљи, о чијем добром гласу ваља им ое старати. И добри ђаци трпе разна унижења. И то је сиротиња која тражи помоћи. Док се ослободи које стинендијско место било у азијском одељењу, било у Слов. Друштву, треба чекати, узаимати десно и лево, т. ј, непрестано пружати руку, непрестано мољакати. То мољакање траје и онда кад је стипендија добивена, јер је она тако мала да је с њом мучно живети. Најзад, разне болести претурене су, напатило се, нагладовало се, па је и патњи крај дошао: испити су положени, Факултет је свршен, али ректор неда дипломе. „У вашој сведоџби зрелости нема грчког и руског језика. Положите те предмете у нашој гимназији, па ћете диплому добити.® С руским би још некако ишло, али како да се грчки научи ? Ту тек настаје невоља. Или треба наћи којег проФесора из гимназије, једног од оних људи срца милостива, који ће вам дати тројку и онда ако не знате ни алфа написати; или треба подићи на ноге и нашег посланика, и секретара његова, и читаво министарство просвете, док се нашем испиту зрелости не призна да је раван руском. Зар надлежни не би могли порадити да се то питање једном начелно пречисти, па да наша матура не значи у Русији мање пего у осталим земљама, чије заводе похађа омладина наша ? Једно понижење било би