Просветни гласник

365

нротив, он је њој одрекао. Ну као пијан човек, он је тужио због нечег што му се није десило. Ко би га погледао са стране, било би му га жао; али ђаци употребише и ту ирилику да га наједе. — Браћо, говораше он, одлазим на вечни нокој . . . — Хајд, да га протрљамо ! викну Топ. — Шта? пита Љиванов. — Да те протрљамо .. . — Шта је то ? — Одмах ћу ти показати, одговара му Топ, устајући с места. — Не треба!.. Знам . .. Седи , скоте!... Убићу те! . .. Да страшних обешешака! . . . Учитељу се подсмевају ... А ? . . . рече Љиванов долазећи к себи. Ове ћу вас истући .,. Прућа! узвикну он, сасвим се освестив. Разред ућута. — Прућа! — Одмах ћу донети, одговара секундатор. — Брзо, даћу ја вама, ниткови ! . . Као да се је на мах истрезпео. „Који је то ђаво", зачуди се бурса, »може ли бити да је прешао у друго јестаство?" Међутим, то беше само тренутна реакција, после које је ракија стала још јаче дејствоватп, тако да је секундатор , вратив се, нашаопроФесора сасвим пијана. Стиснув песницу и метув зубе на сто, Љиванов је гледао на ученике тупим, безумним очима. — Прућа! рече он, помњив своје наредбе. — Шта, Павле Алексејићу ? пита га секундатор, довив се, како се треба према шему понашати. — Прућа... — Сви л>уди воде порекло од Адама.... рече секундатор. — Да, одговара проФесор опет се заносећи, а пру . . — Добро , зјело , то је чисто , дивно и нешкодљиво. — Не разумем, вели Љиванов, упрев очи у ученика. — Ја сам се родио педесет једанаесте годиие у кући што лежн пре Казанске цркве, кад се прође мимо њу. — Бога ми, не разумем, одговара му наставник убедљиво. — Како да не разумете? Па то је написано... — Где ? — На деветом коцу... — Опет не разумем... — То је врло просто: отуд излази да именитељ помножен с бројитељем, даје смртни грех.

— Велиш : грех ? — Смргни грех... — Ништа не разумем..,, Говориш ли ти то озбиљно ? — Кунем ти се. — Ти мени: ти? — Ја, ти, теби, мени, са мном, о свима. — Одлази!... убићуте! виче му ражљућен Љиванов. Молим те, одлази!... Кад сам пијан, не јемчим за себе... — Он је отишао, примећује му ученик. — Он ?... шта ме се тиче он ?... Ти одлази, ђаво те носио ! довикује му проФесор, лупајући песницом о сто. — Ти баш нећеш да идеш?... Онда ћу ја отићи... Ја сам пијан... Ја ћу отићи. После тих речи Љиванов се диже и уиути се вратима , праћен кикотом , виком , лајањем и урлицима. — Све је то лудорија!... У животу је све лудорија, гунђа он, излазећи на стубе. Чим ироФесор стаде на прву степеницу, секундатор га повуче за ногу, и пијани иедагаг иолете низ стубе. — Омакла ми се нога, говораше наставник сав упрљан, устајући на плочи, којом се стубе свршаваху. Секундатор се већ створио крај њега. — Чини ми се да сте се уирљали, рече му он певино. Допустите да вас очистим. — Не треба, пријатељу, не треба... Све је то лудорија... Најзад проФесор оде кући. Такав је био Павле Алексејић Љиванов „у пијаном јестаству.« ') * * * Говорити о угледу нашем у Петрограду, значи говорити о Србима, који долазе у престоницу на Њеви. И ако је то питање врло тугаљиво, ипак треба повести реч о њему, јер ако устраје као данас што је, није далеко време, кад ће изразн Србин и иросјак значити код Руса једно исто. Наш народ има чудновате појмове о словенском северу. Једнима је Русија земља где се даје лепо живети ништа не радећи, земља згодна за пустоловства од сваке руке; другима је то свети православни крај, ком они теже у најлепшој намери. Србин држи да му само вал>а доћи у њ, па да се остваре све жеље његове. Словенско Добротворно Друштво примиће раширених руку љега, брата Србина, Словенина, помоћи ће му да се ишколује или да претури преко главе црне дане, док се не узм огне у завичај вратити. *) Свршетак о бурси — у другом писму.