Просветни гласник

388

ПСПХОЛОГИЈА НАРОДА II АНТРОПОЛОГИЈА

III Етничкп Фактори народног карактера нису од важности ни појединце ни укуино; соцпјални Факторп, једнообразност наставе, васпитања, заједнпчког веровања, надокнађавају, с друге стране, разноликости етнпчких породица. Средоземски Сардинци нису у сродности расе са ипјемонтским Кедтима, Корзиканци са Французима, што пм ни у колико не смета да живе у потпуној слози. Пољаци мрзе Русе, при свем том што им је заједничка словенска крв, а вољно(?) се здружују са „Аустрнјанцима". Алзашанп су Фрапцузп по срцу, при свима њиховим германским одликама. Келтиска Ирска не воли Енглеску, међутим земља Уелска, не мање келтска, готово је аснмплована; исто тако ц Шкотска, већим делом келтска, колико мало личи на праву сестру своју, Ирску. Гумпловић, у једној књпзи добро познатој, назива историју ,борбом раса"; ако је тиме мислио не праве расе, но просте групе соцпјалне, онда теорија његова иије внше научна. Не видети у друштввном јоазвитку, до само борбу, то је колико гледати само сиољашпу страну аитања, то је врло иримитивно и блиско животињству, то значи аасти аоново у област зоологије и антроиологије, у моменту, кад изгледа да је та област пређена. Још код преисторпјских раса велики покрет социјалног напретка бејаше продукат у виду усавршења. Јер заједничка сарадња ускоро се показала људма као средство веома плодно и врло поуздаио за стварање корисних стварп. Борба је бнла само другостепено средство, и у најгорем случају. Исто тако од времена преисторијских, сем оружја, употребљаваних првобитно једино противу животиња, ми налазпмо гомплу оруђа и справа за миран живот. Де Мортиље писао је читаву једну књигу о преисторијским алаткама за лов н риболов, да би показао, колико је новорођено човечанство, при свој крајњој спорости прогреса, напрезало свој дух да нађе средства за производњу, и колпко добротвора незнаних ми имађасмо међу нашим преисторијским нретцима. Читање ове књиге ставља се на супрот роману непрекиднога рата и универзалног канпбализма (људождерства), који су себн уобразили антрополози и соцполози њнхове школе. Сад се иоима, да човек није био, од свога ијовог иочетка и даље, звер веИи и од звера, онај, који се — као јединствен изузетак — бави једино тиме да иатреби и иождере себи равне. Непријатељству се, са самог почетка, придружила симпатија. Заједничка радња бејаше нешто впше '

за прогрес, но борба оружаном руком, која би такође замењена, мало по мало, мирном утакмпцом. Сила је имала негда и пма сада у Формацпји народности много мање важности но што се мисли. Турци су покорпли Бугаре, Србе, Румуне, Грке; јесу ли их могли асимиловати ? Не, из много разлога, међу којима се налази и овај заннмљив: Турцису, велн Новиков, имали азбуку мање нотпуну од азбуке народа које су иокорпли; само је то било довољно за њихову коначну немоћ. Да ли је пстина, да је уједињење Француза дело једино франц. краљева или и безбројнпх снисатеља, иоета, уметника, ФилозоФа, научењака, којс је Француска без прекида давала од четири столећа? Око године 1200 култура провансалска беше впша од културе Француске: један из Тулузе поступаоје са каквим Иарпзлпјом као са варварином, и с каквим још разлогом! Даје, вели Новиков, интелектуални покрет с југа корачао истим кораком, као и онај са севера, мп би данас пмали Л.ангедок, који под јармом Францускпм стење, као Пољска под Русима. Упоредите Француску са Аустријом. У овој последњој земљп, језик п литература немачка нпсу усиели да „германпшу" Маџаре. У Француској је језик Француски узео такав мах еад локалним дијалектима, н. пр. над ировансалскпм, да ови (срећом !) и не нокушаваху више да се боре. То је, дакле, била литература и наука, која је решила победу. „Код вас, вели Новиков Французима, то се зове поучаватп сељаке. У другим прпликама то би се звало однарођавати Лангедочане илп их поФранцужаватп .... Провансал неће више васкрснути. Ја не впдим, међутпм, да се употребио бајонет, да би се поучили Француском у Л.ангедоку." Наш — Француски — језик шири се у осталом и с оне стране наших граница, у земљама, где Францускп бајонети немају нпкакве акције. Новпков закључује да је „асимилација народна поглавито интелектуални процес." Но зашто и он своди историју на борбу, не више расе, то је истина, али „друштва?" Идеја „утакмице" допуњује идеју „борбе", па и борба би била немогућна без претходне утакмице међу онима, који се боре, ма какво да је оружје које употребљавају. То је управо оно , што чпни те је појам дарвинистичкн о историји једностран и непотпун. IV. По нашем мњењу, кад се — кроз историју проучава акција раса, па п самих група социјалних, расиознаје се, да је ова акција прешла три пе-