Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

401

светог трњака; који у својпм иисмпма са великом озбиљношћу претреса питање, да ли ђаво може да чинп чуда; којп је у исто време један од најбпстријих и пајдуховитијих математичара и физпчара гвпх времена; којп је на четпри године пред своју смрт (умро је у својој 39-ој годинп, после дугог болонања) у највећим боловима и несаници открио особппе циклоиде — тај Наскад је нрави тпп за начин мншљења својега времена. Она смеша од богословске и мпстичке спекулације, тачпог природњачког суђења и хладног посматрачког дара, прожимаше поборнпке наука у оној полумрачној епосп средњевековне таме п модерне научне светлости у толикој мерп, како је мп данас ни замислнтп не можемо. Тако је проналазач ваздушнога шмрка, Ото фон Герике (в-иеггсЈсе), по свој прилици тек фплософскии размишљањем подстакнут на своје онако успешне научне радове. Ппсмена обрада његових открпћа кнпти теолошко-спекулативпим проматрањима: ту се претреса простор неба и место где је пакао; ту се опширно нобијају приговори, библијским и схоластпчким разлозима ноткреиљепи, којима су се богослови окомили па Коперникову сунчаиу систему, тако да се јасно види, како се наука сама упиње из петних жила да збаци са себе окове преживелих погледа на свет и природу. Културно-историјски појав, да суиста открића, исти проналасци учињени готово у исто време а на разним местима, независно једно од другог, десио се и при открпћу ваздушнога притиска. Герике је у својим радовима био сасвим независан од италпјанских и Француских иснитивача, шта више, он је за њих дознао тек г. 1654-е, на земаљском сабору у Регенсбургу, где је пред скупштинарима извршно нознате огледе са својим шупљим „Магдебуршким полукуглама." 0 пореклу ваздуха имађаше Герике особену нредставу, која подсећа на еманациону георију о светлости. Ма даје нознавао однос пзмеђу темнературе и запремине ваздуха, његову стишљивост, тежину п притисак — који је, по његову мшпљењу био 20 риФИ — ппак је Гернке држао да је ваздух „мирис" тела, који се само зато не осећа што смо се од детињства на њега навикли, па кад је опазио, да у безваздушном простору испод ваздушнога шмрка излазе из воде гасови, од ње усисани, он је мислио да види, како се „водени мирис" ослобзђа. Алп п покрај те заблуде, Герике је тачно носматрао и упознао Фнзнчке особпие ваздуха. Да би добпо безваздушан простор, он се најпре по-

служио једннм, свуда добро заптивеним, водом нануњеним буретом. На дну бурета утврдио је шмрк, те се тако Герике надаше да ће црпењем воде из бурета добити изнад воде безваздушан простор. Али се иреварпо у свом рачуну, јер је ваздух продпрао између дуга у празнину која се стварала у бурету. Па II други оглед, за који се Герике послужио мањнм буретом, нуним воде, а смештеним у један већи, такође водом напуњен суд, па је тада из онога мањег црпао воду шмрком — нпје му испао за руком, јер је сада опет вода из већег суда продпрала кроз ситне пукотине између дуга у мање буре. Али је Гернке по некпм знацима судио да је успео у свом предузећу, те је покушао да неиосредно нсцрпе ваздух из једне шупље бакарне кугле. После неколпко лаких покрета на шмрку постаде црпење ваздуха тако тешко, да су — вели — две јаке људине пмале муке да раде на шмрку. Алн ни овај оглед не доведе до жељеног циља, јерје бакарнп суд, још док је шмрк радио, јаком праском прегњечен. Тек кад је узет јачи, сасвим округао бакарни суд, доби Гернке вакуум, у који је ваздух, чим је славина одврнута, гдасним шиштањем улазио. Уверивши се тако, да је могућпо створити безваздушан нростор, Герике начини ваздушни шмрк, који му допушташе, да у шупљој стакленој кугли исцрне ваздух и да тако чини свакојаке огледе. Звоно изгуби у вакууму свој звук; птице у њему скапаваху; рибе се надуше и најзад прскоше; из течности излажаху апсорбовани гасови; запаљена свећа се угаси, јер, вели Герике, не могаше више „узимати храну од ваздуха"; грожђе се неколико месеци одржа свеже; вода у дугачкој цеви, утврђеној за безваздушнп суд, ноне се до висине од 19—20 рнФИ и т. д. Даље му је пошло за руком да докаже тежину и мерљивост ваздуха тиме, што је шупљу куглу мерио и пре и после исцрпљивања ваздуха из ње, а затим је оиазио н то, да се тежпна ваздуха мења према температури. На сасвим другн начин него Паскал дошао је Герике до уверења, да је ваздух растегљив и да на равници стоји под друкчпјнм притпском него на висовнма. Он је тога ради посматрао ваздух у затворенпм судовима. Еад су ови судовп у равници затворени па се однесу на брдо п тамо отворе, ваздух излазп из судова; кад је пак судове горе на брду затворно, па их је доле у равници отворио, ваздух је улазио у судове. Отуда је Герике извео закључак, дајенапон растегљивога ваздуха у равнпци већи него на брдима. Познати су његовн огледн са т. зв. „магде|кпм полукуглама", којпмаје он на регенсбур-

1% (Ш I ч ?&;■■ I С 1