Просветни гласник

464

СРПСКЕ ЗЕМЉЕ У ГЛАВ. ПЛАНОВИМА ЗА ДЕОБУ ТУР. ДАРЕВИНЕ

па се деси да се у року од три месеца, пошто преговори отпочну, не дођу до жељеног резултата, Француска ће заједно са-Русијом објавити рат Порти Отоманекој и две високе уговорне стране сиоразумеЛе се да отргну све области тур. царевине у Евроии, изузевши Цариград и Румелију, исиод турског јарма и тираније Према овоме тилзитски мир може се сматрати као , издајство " и већина га писаца, нарочито Енглези, тако и сматрају. Руспја се одрече Епглеске и својих дојакошњих савезника, а Наполеон опет од своје стране напусти Турску и Шведску. Нема сумње да му је у томе ишао на руку и преврат који се тада догоди у Цариграду; алп то би Наполеон учинио и да је остао на престолу султан Селим. Јер, да увуче младог руског императора у сталан и искрен савез, Наполеон га упути на његове Природне и геограФске непријатеље, Швеђане и Турке, оставивши му према њима одрешене руке. „Не треба више л , говораше Наполеон, „да шведски тои илаши леиотице иетроградске." Дознавши за пад султана Селима, Наполеон рече Александру: „Ево одлуке промисла божјег, који ме разрешава и који ми каже да турско царство не може впше постојати." 2 ) Наполеон називаше своје дојучерашње савезнике животињама (ћги1ез), које се не могу дуже трпети у Европи и које треба пребацити у Азију. „Миром тилзитским" — вели Рус Татишчев — „отпоче се нова ера у односима између Француске и Русије. За Наполеона тај мир био је остварење милога му давнашњег плана, стварање велике континенталне алијанције, која би паралисала Енглеску и учинила сваку будућу коалицију немогућом. За Александра он је значио напуштање жеља Филантропских и сваке бесмислене идеологпје; здраву процену стварних потреба своје царевине, једном речи повратак на политику нацијоналну и традицпјоналну; на политику једино истиниту и корисну, коју су водили његови славни претци, Петар Велики и Катарина Велика, и који су за непуно столеће раширили владавину руску на Ч, земљине површине. Раставши се у Тилзиту оба се императора пожурише у своје престонице. Александар говораше да је очаран новим савезником. Примајући у аудијенцију новопостављеног Наполеоновог посланика, ђенерала Савари, Александар му рече: „Он (Наполеон) ми је указао у Тилзиту такве знаке пријатељства, да ја то нећу никад заборавити." После кратког ћутања додаде: „Но! што год више о том мислим све се више радујем ') 8. ТаМа<;8сћев': А1ехаш1ге I. е(; Каро1еоп сГаргез 1еиг соггезрос1апсе тесШе р. 618. а ) 1Ш. р. 182.

што сам га видео. Ја се увек бојим да не заборавим једну једину реч од толиког броја стварп које мп језатако кратко време поменуо. То је човек изванредан!" У Русији међутим овај савез и пријатељство с Наполеоном није био нпкако примљен као што треба. У самоме. Петрогра^у интелигенција је била томе страшно противна; вели се, да је Француски посланпк једва и стан нашао, толико је био нерадо виђена личност у петроградским круговима. Од тридесет посета које је хтео учинити само је примљен на дваместа, и сама царица мати нерадо га је гледала. Али Александар је радио све само да удеси расположење према новоме стању; старе мпнистре заменио је новим и нолагано су везе између две велике нације постајале све чвршће. Концем септембра 1807. Александар испрати у Париз за посланика ђенерала гроФа Петра Толстога. У инструкцији, коју му је дао, Александар се највише дотиче Турског Пптања. Цар му преиоручи да улучи згодну прилику па да представи Наполеону како је најбољи начин да се рускотурски рат сврши тај, да Русија заузме Влашку и Молдавију те да тако продужи своје границе до Дунава. Александар рече да Наполеон треба да му испуни ту жељу „да Руси, моји поданици, имају сасвим јасан доказ о користи коју је извукло моје царство из тога, што сам ја променио политику и претпоставио Француску Енглеској." За нас је важно да знамо да је Александар том приликом тражио да се и Србија подигне у кнежевину као што су Влашка и Молдавска. Поменули смо већ да је миром тилзитским Александар желео да према Турској има једном одрешене руке. И заиста одмах после тога мира петроградски кабинет дискутовао је непрестано о томе питању са посланицима Наполеоновим. Чим је руски посланик отишао у Париз, Румјанцов, Александров министар нредседник, помисли да је сад згодан тренутак да се с ђенералом Савари упусти у претресање „великога дела" („дгапс! ошта§е"), разумејући под тим именом питање о подели Турске, о чему су два владаоца у Тилзиту само случајно дискутовали. „Било би за нас од великог интереса", рече Румјанцов Наполеоновом посланику, „да се та ствар одмах отпочне, не с тога што цар Александар жуди за освајањем, већ што турско царство тако срља у пропаст да ћемо ми без икаквог насртаја бити прпнуђени да се представимо те да прикупимо његове остатке." Румјанцов говораше да за тај покушај не може бити згодније прилике него што је сад. Из Цариграда стизаху вести које казиваху, да је турско