Просветни гласник

НАУКА И

НАСТАВА

463

имао нотпуно право кад је рекао, да се интереси Аустрије и Русије не дају измирити чим буде дошло до деобе тур. царевине. Катарииа се није надала да ће цар Јосиф тако дако напустити план за деобу, с тога му и иисаше да ју јако чуди тако изненадна измена у мислима његовим. Али поред свега тога Катарина не промени своје држање према Порти. Понашање Русије, вели Рамбо, јако узнемири Порту; други син Павла I, имађаше познато име Костантин, а за дојкињу му дадоше неку Гркињу. Тавријско подуострво у рукама Потемкиновим беше опасно по Турску. Мисијонари Катаринини подстицаху непрестано на побуну румунске, сдовенске и грчке провинције, па и сами Египат. ТријумФални поход царице Катарине 1787. год. у јужне губериије и повоослобођене области; састанак који том придиком имађаше с краљем иољским и Јосифом II.; војничка помпа којом је обасу кнез Потемкин, сдаводуци с чувеним натписом „пут у Цариград" — све то узбуни Порту да не може горе бити. Не чекајући дуго Порта још исте године објави Русији рат. За Катирпну је бидо од ведикога значаја да сазна какав ће подожај према догађајима заузети Аустрија. Јоспф II брзо се реши. У писмуједном, упућеном царици,-он изјави да ће према својим обвезама бити савезник царичин. Одлуком својом за рат, Јосиф се надаше да ће остварити своје планове о деоби Турске. И како се савезници не могоше сложити у плану за поделу турске царевине, то је сад рат пмао да реши коме ће припасти лавовски део. Тако се започе рат за деобу турске царевине, позпат у нашем народу под именом „Кочпна Крајина", а значајан по нас у толико што се у њему школоваше вође потоњег српског устанка. Али се не испунише ни Катаринина ни ЈосиФова очекивања. И овде се показа колико је нада дадеко од стварности. Далеко од тога да буду из Европе истерани, Турци показаше миром свиштовским да нису од Аустрије побеђени, а на јашком миру (1792) прођоше много боље него ли на миру Кучук-кајнарџијском. Тако се безуспешно сврши први план за деобу турске царевине! Други п,лан за деобу турс^е царевине. Овај знаменити план јавља се] почетком овога века, када се цеда Европа борила против цара Наполеона I, а наши претци водили очајпу борбу нротив Турака, које Наполеон, као једине своје

савезнике, на нашу штету потпомагаше. Особито је вредно видети какву би судбину, по том плану дочекаде српске земље са мајком Србијом, која је баш у то време, како веди Карађорђе, , сама искуиила своју слободу сузама лица свога и крви својом." Наподеон је побеђивао једно за другим здружене Аустријанце и Русе, Прусе и опет Русе; док се најзад посде битке код Фридданда на једном спдаву на рецп Њемену не састадоше (25. јуна 1807. г.) два најсиднија цара европска да решавају о судбини Европе. То беше нобедилац Наподеон и побеђени Александар, дотле највећи непријатељи, а од сада најбољи пријатељи и савезнпци. Састанак је трајао скоро пуна два сахата и они се задовољно растадоше један од другог, јер се у свему беху споразумели. Посдедица тога споразума био је тилзитски мир, који је одмах за тим (7. јула) и потписан. Том приликом између Наподеона и Александра иотписано је три уговора, од којих неки беху јавни а други тајни. Ми ћемо се ових уговора само у толико дотаћи, у кодико се она дотичу тур. царевине. У првом, јавном уговору, Наполеон се обвезује да ће посредовати за мир између Русије и Порте, а Александар опет између Француске и Енглеске. Русија је још обећада повући војску из дунавских кнежевина, Влашке и Молдавије. По другом, тајном уговору, Русија је уступила Француској Еотор , а такође и сва јонска острва имају припасти Француској. Русија је израдила да се опрости Србима у Босии и Херцеговини што су се за време руског рата побунили. У трећем уговору, који је такође био тајан, говори се о француско-руском савезу за одбрану и нааад. Закључак једног таког савеза мотивисан је речима, како .. Његовом Величанству цару руском и Његовом Ведичанству цару Француском , краљу италијанском, протектору Рајнског Савеза особито на срцу лежи да се утврди општи мир у Европи па основи сталној и ако је могућно непроменљивој." Толико је било написанога између њих, али су они том приликом говориди и о многим појединостима. Тјер помиње у својој „Историји царства" да је Адександар тада тражио Дариград, ну да је Наподеон, указујући прстом на место где на карти лежи Цариград, горопадно узвикнуо: „Цариград, Цариград, никада! То је цар света!" Преврати, који се у то време извршише у Цариграду (пад султана Селима), нису могди остати без утицаја на ову тајну адијанцију. И заиста 8тачка те алијанције гдаси: „Ако услед промена које се догађају у Цариграду Порта не прими посредовање Француске, или и ако га буде примила 60*