Просветни гласник

472

ДЕЧЈА СЛМОРАДЕ.А У НАСТАВИ

се најбоље покаже евентуадно погрешно схватаље; ово прво репродуковање назваћемо свеже тотално схватање. Погрешке ће учитељ лако моћи исправити на горе изложени начин. После учињених исправака долазн поновно репродуковање целога градива, које ћемо, према ономе првоме, назвати иречишКено тотално схватање. Е, па дај да се сада запитамо: да лп душа детиња ради живље при оваком наставном поступку, иди при настави, у којој је она посве рецептивна, без икакве активности? Свакојако у првоме случају. Цри оваком настављању душа се детиња раздрага, деца се радују што сама раде, и показују све то више воље за саморадњу, што се најбоље види по живахном разговору дечјем. Ну, живахност та само је израз душевног расположења. Рекли смо да треба навикавати децу на саморадњу, а видесмо ето какве су последице те саморадње. Пу, саморадња као производ једиие навике није довољна. Одговори у потпуним реченицама, распитивање за непозпато, самостално рекапитулирање, изражавање мисли у свези као ироизвод једиие навике, нема још своје потпуне вредности. То све не мора још бити правилно, а правилност је у првоме реду потребна. Само онај може правилно говорити који претходно мисли иравилно. Без овога последњега навика на разговарање лако прелази у навику на ћеретање. С тога деца морају добро промислити прво о ствари пре него што искажу своје мишљење о њој. Није нам потреба доказивати како је најважнији онај део наставе, у коме ученици известан предмет разматрају размишљајући о њему. Од успеха код овог дела наставе зависи све остало што настава има да сврши још. На основу тога тражи Хербартова школа темељно обрађивање наставног градива, на супрот мишљењу, по коме се вредност наставе мери по количини свршеног градива. И овде мора бити на помоћи већ и спољашњи облик наставе. Просто приказивање градива слабо може користити и одраслима, а још мање нејакој деци, па ма како да је учитељ темељно проучио градиво, па макар га заоденуо у најпростији облик. Зато важи разговарање између учитеља и ученика још од старина као најбољи начин настављања. С тога се Педагогика увек трудила и труди да што боље дотера вештину у правилноме питању, као први услов за правилно одговарање. И заиста, ово баш није лака вештина; иначе зар би се у томе толико грешило? Погрешке се пак у овоме чине свагда кад је питање тако Формулисано, да се на њега може и бесмислено одговорити. Така су сва питања, на која се може одговоритн са „јест"

или „није", особито још ако се питање изговори таким тоном, да се упитанп сасвим лако може одлучити за „јесте" пли „није". То је случај код питања, која су у ствари само граматичка анализа мисли, пошто ученик на такво питање може допунити само већ готову реченицу, додавши јој онај део, што га је учитељ прећутао, не мислећи никако о самој ствари, не суделујући у развијању саме мисли*); то је случај код свију питања, којима се тражи до душе одговор у потпуној реченици, ну која су тако удешена да у себи садрже уједно и сам одговор, и ученик може с тога одговорити на така питања врло лако а да и не мисли о ствари. Правилна су питања само она, која покрећу ученика на самостално размишљање, на праву саморадњу, која га преноси свагда на оне свезе, на којо онога часа прелази и сама радња, сами ток мисли. Ми се нећемо упуштати даље у истраживања о томе, каква треба да буду питања па да одговоре захтеву за правилна пптања. Ограђујемо се само против тврђења, као да Хербартова Педагогика не обраћа довољно пажње Формалној страни настављања.**) Ово је мишљење у осталом могло само отуда настати, што је Хербартова гакола доказала да и Формална страна настављања мора потпомагати саморадњу дечју, услед чега мора у томе погледу отпасти много што шта, што је дуга пракса санкционисала. Облик зависи увек одствари. Чисто Формална страна настављања (пптања) код темељног обрађивања извесног наставног предмета зависи од природе саме ствари; Формална страна настављања (облик наставе, метод) пак зависи од закона, по којима се обавља процес учења. Овај се процес само онда врши правилно, ако одговара психолошким законима. Ако излажемо деци градиво но логичким законима, онако како гаје наука разрадила, деца ће га научити, о томе сумње нема, али ће га до мало времена опет заборавити. Хербартова Педагогика је јасно доказала да настава мора одговарати психолошким законима, и у томе се састоји њена заслуга коју јој нико не може одрећи. Код процеса учења разликујемо две психичке Функције, које се морају строго оделити једна од Друге п које редовно следују једна другој. Прваје ироцес аиејрцеиције, код кога учитељ приказује извесно конкретно градиво које ученик прима у се, *) Осим граматичке паставе така су питања умесна и у свакој другој настави, кад треба да се извесна тачка особито истакне и нагласи. **) Под Формалном страном настављања треба разумети не само питања, него и метод у опште. Прев.