Просветни гласник

наука и настава

525

енглеског посданика да ову његову жељу саопшти лорду Абердину, кога он (дар) познаје има 40 година а према коме има велико поштовање. „Ви знате моје расположење према Енглеској, и што вам рекох то опет понављам: моја је жеља увек била да обе државе стоје једна према другој у тесном пријатељству, и уверен сам да ће обе остати у истом расположењу. Ви сте од неког времена овде, и као што сте видели било је врло мало питања у којпма нисмо били сагласни. Наши су интереси у главноме једни исти скоро у свима питањима." У даљем говору цар рече: „Опет велим да су у ствари обе владе у најбољем споразуму, т. ј. енглеска клада и ја, и обрнуто ја и енглеска влада, и никада није за то већа потреба била него ли што је сад. Молим вас доставите ове речи лорду Џон Руселу (енглеском мпнистру председнику). Еад смо ми заједно није ми брига за европски запад. Што други мисле или чине то је у главноме од мале вредности. Што се Турске тиче, то је друго питање, ова се држава находи у критичном стању и може нам задати много посла." Енглески посланик помисли да се говор царев тиче спора око светих места и замоли цара Николу да га умири одговором који би се тицао тога питања. Али Никола продужи говор у горњем смпслу. „Турска се", продужи он даље, „налази у стању распадања, она прети падом својпм. Тај пад биће велика несрећа, и с тога је нотребно да се Енглеска и Русија потпуно споразумеју и да једна без друге не предузимају никакав одлучан корак. Ђерујте, ми имамо једног болесног, врло болесног човека на рукама. То би била, кажем вам отворено, велика несрећа, ако тај човек једнога лепог дана умре пре него што буде све за погреб спремљено" 1 ). На то примети енглески посланпк: „Ваше Величанство рече да је човек болестан, то је цела истина; али ће Ваше Величанство опростити што ћу приметити да је дужност великодушног и здравог човека да поштеди болеснога и слабога." После тога говора цар остави енглеског посланика изјавивши при иоласку да ће другом приликом о томе опширније говорити. Јављајући својој влади о овоме интересантном говору с царем, енглески посланик вели: „Ја ћу само обратити пажњу како је нама до тога стало, да један владалац који располаже са неколико стотина хиљада бајонета, не предузме никакав корак без споразума с владом краљичином. Енглеска мора желети споразум с Русијом да би спречила пад османске царевине, премда би Руспја х ) Ј)г. Јазшиш!: АИепзЈОске гиг огЈепЈаПзсћеп Ега&е. I. В,1. схр . 26—27. иросветни гласник 1895, г.

више волела да пад Турске буде последица тога споразума." 1 ) Пет дана доцније Сајмур је имао с царем други говор. Цар започе сасвим благо и, као не сећајући се ранијег говора, рече да му се чини, као да би он (енгл. посланик) хтео да говори с њим о Источном Питању. Он није томе противан, само би хтео да почне из даље. „Вама су познати", продужи цар, „снови и планови царице Катарине, они су сачувани до данас. Ну пошто сам добио у наслеђе неизмерне просторије, то нисам наследио ове визије и намере, ако тако хоћете да их назовете. Напротив, моја је држава тако пространа, тако срећно смештена у сваком погледу, да би лудо било од моје стране кад бих желео више области или више спле него што имам. Шта више, ја сам први који вам каже да нама предстоји велика, а можда и једина, опасност у великом проширењу, које би се дало сувише пространом царству. Сасвим до нас лежи Турска и у нашем садашњем положају не може се за наше интересе ништа боље пожелети." „Прошла су она времена када смо се морали бојати Фанатичног духа турског п њихових војничких предузећа, па ипак ова је држава још довољио јака да сачува своју независност и да себи обезбеди достојно поштовање код других држава. Добро, у овоме царству живи впше милиона хришћана, чије сам интересе ја позван да надгледам, јер ми је уговор дао то право. Доиста могу рећи да од свога права чиним врло умерену употребу и радо ћу признати да је то право каткад скопчано с врло великим неприликама. Наша вера, као што је познато, дошла је с истока, и ту има како осећаја тако и обавеза које човек никад не сме губити из вида." „Сад је Турска, у положају који сам описао, мало по мало дотле пала, и ма како да нам живот болесног човека на срцу аежи, он нам ипак може изненада на рукама издахнути". „Што је мртво не можемо оживети, а кад падне турско царство, оно ће пасти да се више не дигне. И ја вас сад питам, зар није боље то све предвидети, него ли се излагати хаосу, забуни и извесном рату европском? То је тачка на коју желим скренути пажњу ваше владе." Енглески посланик замоли цара да му допусти да се отворено изрази, и продужи најучтивијим тоном да је влада енглеска противна обвезама у случајима који могу наступити. „Ако смем рећи, то се мора очекивати од Енглеске велики отпор у питању где се имањем старог пријатеља и савезника у напред располаже." Ч Ш<1. стр. 27 -28.