Просветни гласник

ном Беласицом (на аустријској карти Балканског Полуострва Велеш ал.), а са југо-источне Кушиницом аланином (на карти Кушница ); са западне стране ограђепо је Карадаг планинол, а са источне Пирин планинол и њеним огранцима. Ово је ноље дугачко 70—80 кмет., а 15 — 20 кмет. широко. По мишљењу неких научењака (писац не наводи којих) оно је некада цело било корито једног великог језера, које је доцније истекло између Карадага и Кушнице у Бело Море. Као остатак тога великога језера налазе се два мања: Бутковско Језеро у северноме делу Серскога поља и велигсо језеро Тахинос у јужноме његовоме делу. Сва остала вода истекла је у Бело Море, а само се један део задржао у поменута два најдубља басена тога некадашњег језера. Серско поље је необично плодно. Вемљиште је саетављено из дебелог слоја хумуса, испод кога настају слојеви нескважљиве глине. С тога је поље добро наводњено и веома ногодно за обделавање. Највише се сеје намук, који"се већином преко Солуна извози иа страну. За тим се обделава доста пшеница, кукуруз, раж; по томе просо и дуван (већииом на јужној страни поља). — Такође се гаји и силна сгока. Најглавнија је река која тече овим пољем Струма, која, пошто изиђе из Рупелске Клисуре у Серско ноље, окрене тећи право на Ј.В. и пошто прими једном отоком воду из Бутковскога језера, тече занадном страном поља и улива се у језеро Тахинос, које једном отоком истиче у Редински залив. Готово цело Серско иоље је у рукама турских бегова (спахија), којима раде сељаци само за свој евакидашњи хлеб. Бегови, власти и грчки владика гњече јадни народ с једне стране, а с друге стране га варају каишари и скидају му кожу с леђа интережџије. Ето чиме се може протумачити крајња сиромаштина у најплоднијем пољу у Македонији. У другој глави овога списа писац говори о вароши Серу (Серезу) и о њеном округу. Прво говори о положају града. Он се налази баш у нодножју једне нланинске вериге — Шарлије, која се одваја од Пирин планине, иде у правцу Ј.З. и поступно прелази у Серско поље. Један део града иалаш се у самоме пољу, а други на једној висоравни. Са западне сгране града тече Каменшка, а са источне Серовица река. Средином града пак тече река Клокотица. Сер се иружа у правцу И-3. Источни део града зове се Варош и утврђен је тврдињом Хисаром. Овде нам писац износи слику ове вароши, која има ГЕОГР. ЛИТЕР. 0 БАЛКАН. ПОЛУОСТРВУ

обичан тин свих турских вароши. Око града су били зидови од којих С8 и сада темељи познају. • Град је у прошломе веку и почетком овога био веома жив — може се рећи да је био први град у југо-источној Маћедонији; али од како је индиски памук потиснуо онаЈ који се обделава у серскоме пољу, и од како је Цариград везан жељезничком пругом са западном Европом — изгубио је сваку важност и постао обична турска мртва варош. Варошке крајеве на висини насељавају махом Турци, а у долини су Хришћани. У граду има око 27.000 сгановника, од којих су: 13.000 Мухамеданци, 12.01)0 Хришћани 2000 Јевреја. Турци, Дигани и Черкези су Мухамеданци. Самих Турака има око 11.000. То су већином спахије а '/, су занатлије. Черкеза има око 1000 душа. Они се занимају земљорадњом и пљачком. — Дигана има око 500 и већином су џамбаси, свирачи или хамали. Остали део становништва чине Грци 9550 а Бугара ижа мало (.300 кућа). Бугари су пре педесет година били у већини, али је грчка иропаганда, којој на челу сгоје грчке владике, успела да погрчи већи део становништва, а то је иостигла отварањем многих грчких школа. Цело ново поколење нрошло је кроз те грчке школе (особито богатија класа) и сада се у Серу ретко чује бугарски језик. У Серу је столица грчкога владике. У граду има 42 цркве, од којих 23 редовно служе. Осим тога има пет основних школа, једна мушка иједна женска грчка гимназија. Турци имају једну пето-разредну осн. школу, за тим Медресе или богословпју и једну троразредну женску школу. Цинцара у граду има мало и они су готово сви трговци. Бугари имају једну четворо-разредну основну школу. За овим писац веома опширно говори о бугарској пропаганди у овоме крају, о тежњи Бугара да овде отворе своје школе и о разним сметњама које су им чињене у овоме од стране Турака а нарочито од стране грчкога владике, који се свима срествима служио да осујети намеру Бугара. Ови су имали да издрже тешку борбу са овако моћним и удруженим непријатељем; њихови су учитељи прогањани, бацани у тамнице а школе им затварали. Тек седамнаест година носле оснивања бугарскога егзархата у Дариграду (1887 г.). Бугари су успели да у Серу подигну сталну четвороразредну основну школу. 7