Просветни гласник

661

у свет широки ...гледај, тражи оца, мајку! а кад их нађеш па те познају и пригрле бићеш њихова и они твоји, бићете сви спокојни." Тако Краљ говори о својој поезији у „Песми без имена«, а у већим, баладама, пева гатке и бајке љубавно-романтичне или слпка социјално стан>е својих сународника — а све живим бојама и раздражљивим тоном... Над отвореним гробом народним, који је песник душом својом угледао, запеваоје са сузним очима Халупка: »Било је негда — али давно — кад је на свету живео Словак славно; ој, живео је он у слободи као риба у тихој води. Али дођоше туђини и покорише нашу домовину, потлачише нам наша права, зађе нашег рода слава. Пролазе столећа.. а нашој земљи кривда суди." Мисао о прошлости одушевљавала је и Халупку и Краља да живе, раде и умру за народ свој! * * * Трећи знаменити несник овог периода јесте Андрија. Слатковић, који се сматра као највећи иесник словачки у опште. Слатковићев рад главном тежииом својом пада у доба Штурова живота и рада, па ирелазећи и те међе додирује се с новим временом словачке књижевности. И његове су песме излазиле у Штуровим листовима и Хурбановим, као и у другим повременим издањима тога доба. Слатковић је рођен 1820. г., и у свом се школовању одликовао радом у ђачким књиж,евним друштвима, која на више места никоше по угледу на тако друштво у Пожуну, које је било за. остале зборове као нека академија школске словачке омладине. Тада пада и познавање Коларовог познатог спева и других поета чешко-словачких. Не имајући се од чега издржавати, Слатковић као свршени гимназиота од осамнаест година оде за учитеља једне народне школе, одакле се, позван од својих другова врати у Штавницу, где је и пре учио средње школе. Ту добије приступа у дом једнога грађанина, словачког патриоте, па се упозна и с његовом кћерју Марином, с којом се заволи искрено и песнички.

Године 1840. оде у пожунски лицеј, где се у младом књижевном друштву особито одликовао својим радовима. Штурова предавања имађаху тада особита утицаја на Слатковића. Свршивши овде геолошке науке, Слатковић оде у Халу, трпећи добрим делом оскудпцу у материјалним средствима. Ту је провео две године учећи, читајући и дружећи се са словенским, особито руским, пријатељима својим, који га. упутише на читање Иушкина и других руских поета. Вративши се дома, Слатковић оде у Штавницу да походи Марину — али његова љубав не бејаше срећна. Марина се морала по заповести својих родитеља удати за другог човека, а Слатковић тада оде у Рибаре за учитеља, одакле се после две године пресели у Грохоту као свештеник тамошње протестантске цркве. Тада је већ и народно кретање стало узимати све више маха. Већ је до тог доба Слатковић био изишао на глас својим песмама и лироко-епским саставом »Марина.« Његове лирске песме из тога иериода имају у себи већ нечега што се дотле међу његовим земљацима не бејаше чуло; оне су необпчно нежне и, певајући тиху лепоту природе, и саме су као чаробна милина коју опевају. ...Сунце залази за гору и позлаћује је, а сну се слатком спрема природа; оживи вечерњим миром млада долина, а зора је опет успава: ја осећам то и такви ми часови годе души, али шта је ту за уживање? ко ће ми казати! — (у песми „Тајне".) .. Ви краљевске сестрена небеском пољу, у коју ће се од вас слити душа моја, кад са ових ниских незадовољних страна прелети тамо, надземаљским крајевима? Ћутите ? ваљда ми слабост људска не да да сазнам ваше грептање? алн људи налазе блаженства баш у томе да сазнају оно што тајна скрива — (у песми »Звезди«). ...Певај ми, мила сејо моја, гласом мајке своје... певај ми о лепоти роднога краја... певај ми о зори нашој... та ми смо јоште млади — не певаш ли и топло ће се срце охладити (у песми „Молба®). »Марина« је постала под утиском немилог свршетка песникове љубави према именованој девојци, која је своје име позајмила