Просветни гласник

660

граме и све оно што се односн на просвету у других напреднијих народа. Наша посланстванастрани, која и пначе немају много посла, могла би све потребне податке прпбављати и сдати том одељењу, које би, опет, са своје стране, проучившп пх, подносило своје представке господину Министру. На завршетку, молимо да нам се верује, да нисмо имали намеру нашим извештајем кога да вређамо,

ннти према коме мржњу да исказујемо, јер ми нисмо рођсни да икога мрзимо но да волимо. Примите, господине Министре, уверење о моме одличном поштовању. 15. августа 1895. г. Београд. . Мијалко В. Ђирић с. Р. проФ. Ведике Школе.

Н I У К I И

ДОБА ЈБУДЕВИТА ШТУРА ЦРТИДЕ ИЗ С«ЛОВАЧЈ^Е ЗЕ^ЊИ^ЕВНОСТИ (Свршетак) Кад је при склапању Народног Програма спремљена за цара молба од стране свега словачког народа, уз остале жеље народне дошла је и тачка да се млади песник Краљ ослободи тамнице Судбина је његова изазвала саучешће и бана Јелачића. Краљ се ослободио окова и лагума, кад је војска угарска морала напустити Будим и Пешту и повући се пред јачим противником. У устанку је суделовао и Краљ и остао је жив. Али је наскоро отишао у Моравску, провео неколико месеци код једног друга, па зашао у гору, нестало га и — крај се живота његовог не зна... Халупка и Краљ су од почегка па до краја певали само словачким језиком. Они су искључиво песници свога, словачког, народа. Обојици је народна песма не само позната и драга, већ имје она указала пут и ка лаком а савршеном облику, ка лепоти и опет јасности. Јога се Халупка издиже изнад свих песника лепотом језика и бираним речима које употребљава за казивање својих песничкпх осећаја. Његове су песме лирске, лаке и нежне у толикој мери, да се могу такмичити са најбољим узорима те врсте у осталим словенским књижевностима. Неке су од таких

Н I С Т I 8 Д

несама прешле у народ и сродиле се с народном поезијом, те остале најпознатије и најпопуларније што је у области уметничке поезије створено на језику словачком. Иста је особина иу баладама његовим, где опева тужну судбину младог Словака („Бранко") или прошле дане (»Мурањ«) и т. д. Песничка снага Краљева не уступа Халупкиној, али су песме Краљеве без оног савршеног облпка који је окитио поесију Халупкину. А то је било баш оно за што Краљ није много ни разбирао, јер је он певао за себе, и бивао задовољан или не, он је своје песме усавршавао сагоревањем. Али је Краљ тако исто цењен као и Халупка. Има их који му одричу право да се с Халупком може једначити, а све са недостатка облика. Међутим облик Краљевих песама није такав да би био неопростљиви грех који сваку врлину заклања и вуче за собом у царство мрака. И у његовим песмама тече стих глатко и без неправилности, и ако он није имао мира да на песму своју стави руку спремљеног уметника. „Хај! али почекај ме мало! немам ни жене ни деце, слободно ћу се узнети где сунце сјаје — прелетећемо запад и упутитп се истоку..." Тако кличе Краљ на гробу свога пријатеља, и о себи говори: „Помоћ не видим нити утехе имам! Видим тај широки свет, а ја сам у њему сам, оам као малени листак у иустињи што од ветра дрхти. (< »Стрма, камена стаза — а ја те ту пуштам, песмице моја, саму и без имена, иди