Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ

— Ја ћу грепсти ноктима, а ти, ако можеш, одгрћи земљу, па ћемо, зар, ма куда изаћи. Опда мачка почне на једну страну грепсти, а ловац одгртати земљу, и тако су дуго радили, док се тек земља провали и кроз велико гротло, они угледају некакву јазбину , врло мало осветљену. Ловац се спусти у јазбину, а за њнм скочи и мачка; кад тамо, а грдно многи мишеви разбегоше се на све стране. Ловац је по томе увидео да је то мишје царство и да су сад у њега ушли, а мачка одмах јурне и пође давити мишеве, да јој је мало који утекао. Кад то мишеви видеше, јако се поплаше иузбуне од ове опаке зверке, што им је изгледала као да је из земље никла и дошла да сатре цео мишји род, па оду своме цару на тужбу. Мишји цар пошље своју најбољу војску, да убије или ухвати ту љуту алу, за коју му миши рекоше да има две главе. И храбра мишја војска пође на непријатеља. Али, кад војска спази мачје очи, које су се у мраку светлеле као два жива угљена, стаде је цика, и ови храбри борци окретоше, на срамоту своју, непријатељу леђа па ударе у дивље бегство, а мачка се спусти за њима и поче их млавити, као жрвањ зрневље. Цар мишји онда пошље и другу војску, али и она исто тако прође. Кад мишевима већ додија овај зулум, дигну се они опет цару на тужбу, као да им је он могао помоћи. Мишеви су тражили од цара, да како тако утре ту напаст, али им је он одговорио, да од тога ништа не може бити, кад су му већ две војске потучене; већ да окушају, да ако се како могну измирити са тим непријатељем. За то цар нареди најхрабријима од својих витезова-миша, дапотајно оду и виде откуд је дошла, или, ко ли је донео ту љуту звер у мишје царство, и шта буду сазнали да му јаве. Ове уходе оду, привуку се близу мачке, и угледају са њом и ловца. Онда се врате и јаве то мишјем цару. Цар нареди тим истим мишевима, да некако оду и јаве ловцу, да га мишји цар моли да дође к њему. Они опет пођу истим путем, али се сад нису смели много приближити. већ још из даљине повичу ловцу да га њихов цар зове на некакав договор. Ловац онда каже мачки, да више не дира мишеве, док се он не врати, па оде са оним мишевима заједно мишјем цару. Мишји цар га дочека не може боље бити, и одмах запита, није ли она опака звер његова и како је могао и он и она ући у мишје царство. Ловац све редом исприповеда мишјем цару како је то било, а он ће га онда запитати:

59

— А шта би ти тражио, да нас спасеш и да утреш ту страшну веру., што рече да јој је име мачка ? Ловац се на то мало замисли, па онда одговори: — Ја ништа друго не тражим, да вас спасем напасти, него чаробни прстен змијског цара. — Е, мој драги пријатељу, рекне му на то мишји цар, ја сам много муке видео, док сам једанпут тај прстен набавио, али сам још више муке видео и мој мишји народ још више пропатио од змије Свезналице , него ли сад и од твоје мачке, док га она опет од мене није отела. Зато све друго тражи и добићеш, а то ти не могу дати! — Али га твоји људи могу наћи и донети, кад им ја кажем где је прстен, јер он није више у змијскога цара, рекне ловац и исприча све мишјем цару, како је он дошао до тога прстена и како му га је после богаташева кћи на превари узела и однела. — Кад је тако, рекне му весело мишји цар, онда ти заповеди својој мачки, да ми не дира у народ, а ја ћу ево одмах послати два најхрабрија миша, да нађу и донесу прстен. И тако мишји цар одмах зовне двојицу мишева, за које је знао да су врло вешти и храбри ; каже им где је чаробни прстен и како ће доћи до богаташеве кћери. па им заповеди да га донесу, ако мисле да се цео народ спасе. Још им рекне, да чаробни прстен змијскога цара богаташева кћи држи под језиком, и да гледају како ће га отуд украсти. Дигну се онда ова два миша и пођу копати кроз земљу — а тај је посао за њих, Бога ми, мучан био — док најносле не дођу под богаташве дворе. Ту избуше темељ, уђу у подрум, а из подрума прогризу патос и кад је било иреко ноћ ушуњају се у собу, где је спавала богаташева кћи. Онда се мишеви лагано успужу на њену постељу и привуку јој се до уста, али је богаташева кћи држала ноћу уста затворена. Они је почну лизати језичићима по уснама, мислећи, да ће је тиме натерати да отвори уста; она се од тога тргне и почне мешкољити; мишеви се поплаше па беж' на патос, а с патоса у рупу, па натраг истим путем у мишје царство. Јаве мишјем цару како нису ништа учинили и како су од страха морали побећи. Мишји цар се на њих јако расрди, назове их кукавицама и плашљивцима и нареди да се обојица баце у тамницу. Онда мишји цар пошље свога телала, да оде у народ и нађе неколико најбољих јунака, који су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати. к*