Просветни гласник

РАДНЈА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

васпитања у писца. Он га деди а) на васпитање тела, б) васпитање духа и в) наставу. Не знам где је писац нашао ову поделу и на основу чега је чини, и не знам каку разлику он находи пзмеђу „васпитања духа" и „наставе"? У глави нрвој говори се о „односу дисципдине према општим школскпм циљевима." Према ономе што писац разуме под речи дисципдина ово би значило овако: о односу науке о васпитању према општим школским циљевима. А то је апсурд. Ова глава обухвата: „Општи школски дух, одредбу, циљ и важност дисциплине у настави и нпжу и вишу СФеру(!) школске дисциплине." За прво вели, да се „најбоље види у различним ђачким и наставничким односима према својим правима п дужностима." У другоме пзриком вели, да „под том речју (дисциплина) разуме науку о васпптању или ходегетику." Па онда вели: „Дисциплина и настава само се у теорији могу делити, а на практици се ова подела готово сасвим не опажа." Ово је мешање појмова без невоље. Зато се сада вели, да се „саморадња" не ствара само наставом, него и дисциплином; и под дисциплином се сада разуме школски поредак или запт (немачки 2исМ). Ту се даље вели: „....настава и дисциплина подједнако утичу на ђачко тело." У „нижој и вишој СФери" говори о „управљању" и „упућивању." И ова је подела прилично незгодна. Овде говори о моралном карактеру па му „разликује две половине." „У првој, вели, или унутрашњој, половини садрже се закони(!) и врлине, који су у човечјем духу тесно спојени. а друга, спољашња, страна карактера састоји се у томе, да ђаци своја знања и уверења и у животу остварују." Ово наводим да се види, какав је пачип излагања и стил пишчев. Он замотава и оно што је по себи јасно. У другом чланку ове главе говори о овоме: „Зашто се васпитава воља; средства за развој воље и сметње у развитку њеном; васпитање добрих и спречавање рђавих особина у васпитанику, и тешкоће у школском дисциплиновању." Тај је одељак понајопширнији (ваљда с тога, што је писац радио једну расправу о томе, под иасловом „Психолошки основи воље и карактера"). А цео долази у „науку о васпптању или ходегетику", у морално васпитање, а не у поредак школски, у дисципдину, како је ова реч у педагошком свету усвојена. Овде има оваких ствари:.... „рђавих страсти", а чимје страст, она је рђава. „Ко детету казује, да се према придикама може чинити и добро п зло, тај му је непријатељ", а не знам који би то васпитач учио свога васпитаника тако. Оддучивање зове „изборна

воља" (стр. 18). „Самостадно осе&ао".... незгодно је. У „днсципдиновање добрих и спречавање рђавих осећања у васпитанику" пде: „дпсциплински утицај на развптак осећања дажи (!), стида, радљивостп(!) и симпатије." Дакде, издази, да ми „дисциплинским утицајем" имамо да развијамо у васпитанпка и осећање дажп и некако осећање радљивости! Говорећи сад о првоме, о „осећању лажи", писац вели: „Ео у васпитанику развије осећање правичности и пскорени лаж, тај је" и т. д., „јер правичност помаже да се развијају врлине, а лаж ствара пороке." Овде се погрешно говорп о правпчности. Супротно дажи је истина и истинитост. Даље се велп: „Васпитачи често нехотице погрешно уче децу и од тога се развија даж." А не каже у чему- то погрешно уче децу. Ако је то оно учење, које се ређапосле, да „уче" децу да краду и лажу, ово нпје ни право учење ни васпитање. У даљему говору, место о осећању стида, писац говори о учтивости, и ту се само на завршетку веди: „Омладпни ваља забрањивати посећивање каФана као и остадих места (?), која могу рушити мдадићску стпдљивост." Одавде се види, да писац мисли и средње шкоде. Код треће тачке, о радљивости, говор се изметнуо о реду, а код четврте место о „осећању симпатије" говори о „морадним деловима." Ту се веди, да се врлине „уносе" у васпитаникову душу; а оне се не уносе, него се развијају. Исто тако за „егоистичка" осећања веди, да их треба марљиво „искорењавати", а боље је: сдабити, умеравати. Код „тешкоћа" вели: „нема ни двојице, којп су по своме психичком склоиу једнаки." Реч склоп незгодна је за психичке појаве; а ако се баш и пренесе из материјалнога света овамо, онда би се пре рекло, да су сви људи по своме душевноме склопу у главноме једнаки. У глави другој говори се о Ђ односу школске дисциилине ирема сиољагиним васиитним чињеницама", (место чиниоцима), п то: према породици, „добре и сдабе стране домаће дисциплине" (место васпитања), па ту уметнуо и „слабе и добре стране школске дисциплине;" затим, „према друштву, општини, цркви и држави." У цедој се овој гдави говори о познатој узајмици и хармонији између школе п куће, домаћега и школскога васпитања, и наводе се штетне последице где тога није. И овде има оваких места:.... „циљ наше школе и јесте баш, кад обе ове васпптне чињенице у једно исто време, не противречући, утичу на васпитанике." (Стр. 30). „Алтруистичка осећања ирема ближпима." Антагонизам тумачи са „раздор." „Ђачка породица" не може да буде. „Од умне и морадне снаге друштва зависи развој дечји и важност тпкол-