Просветни гласник
88
наука п
настава
створили истиниту и стварну слику о стварној образованосги и умењу српског народа у прошлим вековима. Предмет нашој речи везан јејош једним беочугом за светлог узорника и његово делање, везан је налогом у тигшку његовом, да монах не празнослови и не беспосличи, но да на опомену свога игумана оде с молитвом у своју ћелију и да ради ручни посао. Молитва и посао били би и данас за многу душу моћни лек и драгоцени ослонац за ведрије похмеде на себе и на свет. У монашкој ћелији сазрело је много искуство на корист знању и умењу ; из ње је изишао многи рад од уметничке вредности по облику, садржини својој и изради. Творевине из ћелија, заједно с оним изведеним ван њих, руком световних уметника, занатлија или радника, пребогата су остава, из које се поуздано дићи могу многа објашњења и одговори на питања, која су или већ чињена, или ће се чинити, кад на њих дошао буде ред, о историјској улози и положају Српског Народа, а с погледом на сва кретања народнога духа и успеха његова на свим пољима људскога делања. Сви ти тектонски сведоци културе мерило су за јачину творачког дара у Србина; поузданим белегама на себи воде испитиваоца до у најстарију народну словенску заједницу; казују колико се првобитнога још задржало, а колико у току векова изменило силом унутрашњег народног развитка или под утицајем са стране, означујући у исти мах и правац и величину таквога утицаја; они износе јачину доскочљивости народне у борби с природом и у одазивању потребама појединца, породице, друштва и државе; показују способност у савлађивању градива при извођењу облика; показују ступањ уметности и техничког знања. Они су скупа огледало извесне врсте појава у породичном, друштвеном , верском и државом животу народа. Да се пак све то може читатп и дознати са онога што 1 је умом и руком извео умет-
ник, грађевинар, сликар и вајар, и мајстор зидар, мраморник, златар, дрводеља, ковач, грнчар, стругар, шавац и земљорадник, то је истина, коју не износимо ми први, тек данас. Она је већ давно призната, и у њу ве РУЈУ 11 ње се Лрже у велико научењаци онде, где се народна прошлост проучава свестрано, озбиљно и разложно. За такве научењаке тектонскп културни сведоци драгоцени су пзвор за историјска истраживања, јер им је казпвање често јасније, убедљивије н неоспорније, но у неког писаног извора. Извори су за извођење историјских истина двојаки. Једни су писани; причају речима, језиком садржину своју; читају се. Други не говоре језиком но обликом својшм, бојом својом, представом и још другим физичким и хемијским особинама, које им је људска рука дала, хотећи тиме да даде израза каквој мисли или осећају људском Они први извори писани су у нас на кожи, хартији, дасци, зиду и другој подлози, а јесу животописи владара, летописи који казују догађаје, списи поучне и моралне садржине, писма писана по државном или приватном послу , записп разне садржине по већ наведеним сиисима, и натписи на зградама, надгробним споменицима, иконама, крстовима и многим другим црквеним и световним предметима. Ови последњи, уз натпис који носе на себи, уједно су извор и својим обликом и свима за њега везаним белегама. Тиме прелазе у врсту неписаних извора, којих има у великом броју и у које, како је већ напред поменуто, иду мање и веће црквене и световне грађевине, разни сликарски и вајарски радови, судови, оружје, алати, накит, ткива и све што је човек направио од градива ради свога заклона, одбране и друге потребе, или из чистог унутарњег нагона, да извођењем облика племенито задовољи душу и срце своје. Разложном употребом и једних и других извора моћи ће испитивалац тек да састави верну и потпуну слпку оног времена, које