Просветни гласник

РЕФОРМА ЈЕЗИКОВНЕ НАСТАВЕ

105

»Иди из Чешке својој словенској браћи, драги Словене, и однеси им тај (анђеоски) радостан глас..." 81оуапка је изишла у Прагу 1814 и потом 1815. године — оба пута у опсежним свескама, испуњеним расправама о словенским језицима, литератури, етнограФији, критикама, библиограФијом и белешкама. Пишући чланке и реФерате о чешкој и другим словенским сувременим књижевностима, Добровски је својим сувременицима дао за оно доба најбољу слику словенских књижевних прилика , одушевивши таким ирактичним радом и самог Копитара. Том се грађом лепо послужио мало доцније ШаФарпк, пишући своју Историју словенских књижевности. Међутим остаје приговор, да Добровскн није схватио па ни правпчно оценио значај народне усмене књижевности, која је у оно доба у облику српских и руских народних песама прославила не само своје народе већ и сва племена словенска. Веле, да је и то оцењивао са гледишта сувог граматичара, замерајући и Копитару за његово одушевљење. Али је и сам у своме 81аунш-у обратио лепу пажњу на пословице српскеируске. Иначе је Добровски у писмима Копитару дао сјајног доказа и како познаје живот простог народа, како га воли и цени много више од народа немачког, коме иначе указује достојно поштовање. Размишљајући пак о судбини словенских племена, о њиховој поцепаности и међусобном непознавању, Добровски је често попављао Фразу: »0, ми несложни Словени!", на је падао и у маштање о скорашњој културној па и политичкој заједници.

Пола столећа, испуњено невољним доживљајима а проткано неуморним радом, доба је које чини епоху, када су радници самим Небом послани да окрену мишљење сувременика у прилог истинитог, лепог и узвишеног. А кад све то припада самоједном животу, једном уму и једној вољи, онда је то горостас, који, ослобођавајућн прошлост таме, осветљује путове будућности. У Словенској се Науци он зове Јосиф Добровски. Анд. Гаврпловић.

РЕФОРМА ЈЕЗИЕОВНЕ НАСТАВЕ

(СВРШЕТАК) Али, има писаца, који иду још даље они неће ни минимум, него траже да се граматика, једанпут за свагда, избаци из курса свакога језика или бар из нижег : ово подсећа на Спенсера, који у својој поменутој овде већ књизи о васпитању, 68, 2. изд., вели: Тп 8ћог1, аз §гатшаг \уае тас!е аЛег 1агшиа§;е, 80 оид'ћ1: И 1о ће 1ои§ћ1 а!1ег 1ап§иа^е: ап јп !егепсе хх т ћ!сћ а11 \ућо гесо^П1ге 1ће ге1аИоп8ћ1р ће1луееп 1ће еуо1иИоп о{ 1ће гасе апс! 1ћа1 о! 1псћујс1иа1, \\'Ш вее 1о ће ипаУ01с1аћ1е. Трећи су, да се вратимо онамо, за иаучну граматику, која се, између осталог, оснива на Фонетици. На послетку, четврти, противници напред поменутих, хоће ненаучну, или како они веле, стару граматику 13 ). То је о самој граматици; о преради њеној, мишљења, наравно, такође се.не слажу: једни су за индуктивну , други за систематску (њихни изрази); ови би се још, после, могли поделити у оне, што је хоће у малим 13 ) На ир. ОгаЈ V. Р {'еИ, 2ит 8ргаоћип<;егг. т етпег К1абзе, 1Је1р21^ 1888, 14 стр. 8°, довазује да се може без граматике и превођења. Од љега сноиињемо још ЛУге 1егп1; тап ете Зргасће ат 1е1сћ1е8(;еп ип(1 ћев(;еп, 2. АиД. Вгез1аи 1884, 44 стр. 8°. (тражи граматику, ако је мора бити, на крају курсај, — Под научном граматиком писди разумеју не историЈСку граматику, као што би се дако могло помисдити, него под тим разумеју граматику, која је по обради граматичког материјала, по назииима, и нарочиго по фонетичком деиу, израђена онако, као што се данас обрађује статистичка граматика или граматика садашњега стања. За научну или коректније, за нову су граматику сви радикални реоормни нисци; умеренији нису, на нр. Штилер ВН-Гг. њој Је противан (с?. то дело стр. 1—33 нарочито, где критикује нову граматику). За нову је граматику, њега свега да иоименце овде споменемо Фитор, 1)1е \у18зеп8сћаГШсће СггаттаШс ипс! (1ег еп&Нзсће 1Јп1;егг. у Еп§1. 1888, III, 106—124 стр.; даље од њега 8сћпЛ1ећге ос1ег 8ргасћ1ећге? 2еИзсћг. 1'. п1'гг. 8рг. и. 1880, II, 43—62 стр. (овде говори и о оснивању науке о Формама на гласу). — У вези с овим, да споменемо Сг. Алојза Ђирцпера (ЛУиггпег), који је шта више и за неку ааучну, историјску граматику, као што ноказује сам натпис његове расправе: УептсгШип^ Дег Ег^ећшззе с1ег ћ181отсћеп бгаттаШс 1иг с1еп ХЈп(;егг1сћ(; 111 с1ег еп§1. Баи(;- ип(1 Еогшеп1ећге у 2еК ;8сћг. Г. с1. Ееа18сћи1\у. (Вајске) 1881, VI, 257—271. Исго тако за француски Сг. 0. 8сћи1г, Баз ИаЈет ће1 с1ет 1'гапг. 1Јп(;егг. у Сеп(;га1ог§. С. (1. Јп(;ег. с1ев Кеа18сћ.-\уе8еп8 1885, XIII, 357—359 стр.; даље Век(;ог Јадег , Сћег сНе УеглтегШп^ с!еа бргасћ^ебсћИИсћеп Е1етеп(;8 јп (1ет Сгапг. ТЈп4егг. 1п с1ег 1а(;ет1о8еп КеаЈвсћ., предавање у Уегћ. с1. 4. КеирМ1.-1а&е8, 8(;и(;1;§. 1890 (стр. 44—4б), Наппоуег 1891, 82. | стр. 8°; 1)г. Херман Брајман, Ег^апгип^еп 1892 (раније наведено). Штилер, 81г&. 7, противан је овом етимологизовању

просветни гласник 1896. г.

14