Просветни гласник

16*

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

123

п р о с в зе т н ш ЗБИРКА народних приповеда^а из Поцериие По казивању Павла Жарковића, сељака из Богооавда, прибелезкио Андра Глигоријевић, иравник II Зорино Чедо. Био тако неки краљ, који је дуго мирно владао у своме краљевству — а имао јединицу кћер, ноју су са лепоте прозвали: Зорино Чедо. Она је била вита узраста, румена у лицу, благе нарави и добра срца. Многи су је краљевски и царски синови просили — јер јој се лепота рашчула на све четири стране света — али је отац још не хтеде удавати, рекавши свакоме просиоцу : — Још је млада; тек јој је петнаеста година, па нека се бар наживи и наблагује као девојка. Једне ноћи усни краљ један немио сан, који га баци у велику бригу. А ево шта је снио: Дође му у сну стар човек, беле браде до појаса и овако му почне зборити: — 0, краљу, ти и не знаш каква је несрећа онашла и тебе и твоје краљевство. Не знаш, да је у твоју велику државу упао са големом војском цар Војновић и да је већ половину краљевства ти опленио и ватром попалио, па сад иде право на те и на твоју престоницу. Ти си миран и благ, па мислиш ваљда: »кад ја никому не желим зла, неће ни мени нико.® Али ни то још није ништа; ти ћеш од тога рата имати једну штету и једну добит. Зато, о Краљу , устај, купи војску — не оклевај ; јер ће после доцкан бити! — Ко си ти, добра старино, што ми доносиш тако лоше гласе ? упита краљ онако у сну. — Ја сам дух деде твојега, и да нема мене, од твојега краљевства не би ни камен на камену остао, рекне старац и почне се удаљавати. Али се опет заустави и довикну краљу: — Чувај кћер! Па га онда нестане. Краљ се тргне иза сна. Био је много узнемирен и почне размишљати о свему, што му дух рече. «Цар Војновић је ударио на тебе® рече ми дух, па то је лако. Скупићу одмах велику војску и послаћу је на непријатеља; али, шта оно значи

КОВЧЕЖН& # што старац рече, да ће ми тај рат донети »једну штету« и »једну добит"? и још ми каза »чувај кћер" ! ? Ове последње старчеве речи највише су краља бацале у бригу. Дуго је мислио, шта треба да чини, да сачува кћер и од чега; али — то није могао никако смислити. У томе сване дан. Краљ се дигне и одмах сазове скуп свију својих дворјана, па им каза све, што му је дух рекао, само не за кћер, и додаде, да му је те гласе донео ноћас један скоротеча. — На оружје! На оружје! светли краљу! кликне на то цео скуп. Треба казнити тога амишника — Цара Војновића —■ што се дрзнуо без невоље ударати на нашу земљу! Краљу врло мило беше, кад виде какве верне војводе има, и беше сав весео и блажен, па им још само рекне, да се пожуре, како би се одмах сутра могли кренути у бој. Војводе обећаше и журно се разиђу, сваки на своју страну, на посао. Сутра дан беше се велика војска искупила око краљева двора и певајући и веселећи се очекивала је још само краља па да пође у бој. Краљ се опраштао са својом кћери и не могаше се никако отрести слутње. Једнако су му у ушима звониле речи „Чувај кћер! сс . Он би најволео, дп могаше остати у двору, да је он чува али то никако не хтеде и не смеде учинити, јер, шта би онда рекле војводе и војска. Са тужним срцем краљ остави у двору осамдесет коњаника и нареди им да му пазе и свуда прате кћер. А кћери рече, да нигде не излази из двора, док се он не врати, а ради шетње стоји јој на вољи велика башта око двора, ограђена зидом, али јој рече и то, да увек води собом својих дванаест дворкиња и све коњаннке. — То је моја воља, кћери, заврши краљ, кад га кћи запита, зашто толико да се чува. Краљ још једанпут понови кћери, све што јој је већ казао, па онда са болом и сумњом у срцу пољуби је у чело и изиђе пред војску, па се кренуше у бој. Храбра краљева војска победи цара Војновића, па још отеше и пола његове царевине. Весеље је трајало три дана. Трећега дана — баш кад се Краљ и војска му спремаху, да се врате натраг у престоницу, — допаде краљу гласоноша и јави му, да је и на другу страну краљевства му ударила