Просветни гласник

124

силна војска цара Арапина. Краља ово нимало не ноплаши, веК се одмах крене са својим нелобедним витезима, да отклони и ту нову опасност од своје државе. И срећа га послужи, па победи и потуче и Арапе, да се већ никад више неће сетити да му у државу упадају. Да се сада вратимо у двор, краљевој кћери. Зорино Чедо беше испрва брижно, јер не знађаше зашто јој је отац наредио да се добро чува и да никуда не излази. Та он је већ много пута ишао у бој — али овако са њом није никад чинио. Па опет она није никад ни хтела, ни могла преко воље очеве и увек је чинила онако , како је краљ рекао. Тако и сад. Нигде не излажаше из двора, а када би се хтела проходати, одлазила је у велику дворску башту, водећи увек уза се свих дванаест дворкиња и свих осамдесет коњаника. Једнога дана, по заходу сунца изиђе Зорино Чедо, као обично у башту са својим пратиоцима. Шетајући се по башти и забављајући се у пријатном разговору са дворкињама, она наггослетку набра најлепша и најшаренија цвећа, седе на једну мермерну клупу, и поче цветиће ређати у киту, а дворкиње су јој помагале. На једанпут дуне некакав јак ветар и око краљеве кћери начинн се прави вихор од прашине и неке магле и окреташе се око ње као какво коло. тако да се за час ништа не могаше видети. Вихорје дуго трајао, па у једанпут , као нека велика гука теста диже се п поче да лети у вис по врх дрвета и нестаде је преко зида баштенског. Од ове изненадне напасти, цела је пратша била престрашена и сви стајаху као окамењени, где се ко нашао. Али ужасан страх тек настаде онда, кад дворкиње и коњаници погледаше — после оног вихора — на клупу, где је седела краљева кћи и видеше да ј« нема, да је дакле у оном белом диму и олујини нестало. — Шта сад да радимо! писнуше дворкиње и почеше илакати и чупати се за косе. — Како ћемо изаћи пред светло лице краљево! додадоше ојађени перјаници. Алп мука и жалост заман им беше. Ма шта да су хтели чинити не би им било ни од какве користи. Зорино Чедо је нестало. Однела ју је нека виша сила, на коју се не може мач дићи. Дворкиње су гласно јецале за својом младом госпођом, а коњаницима капаху сузе из очију, а свакоме се познаваше да је гњеван и љут, што се не може борити са тим невидљивим непријатељем. Наиослетку, гушећи се у сузама и јецајући — разиђоше се.

* Краљ је зато време био свршио ратовање и сада — већ после месец дана — враћао се весео заједно са војском у своју престоницу, својој драгој кћери. Још на дан нре но што ће стићи послао је скоротечу, да у граду објави срећан повратак његов и његове победничке војске. Другог дана, војска је улазила у престоницу (у којој се ништа није знало за несрећу, која је краља задесила). Од дивних песама, силних труба, злрлии бубњева, јечао је цео град, окићен венцима и цвећем Дошав у престоницу, краљ се захвали војводама и војсци на верности и јунаштву и рече им да се могу три дана до миле воље веселити, а све што поједу и попију, да ће он сам платити. И неописано весеље поче. Краљ оде у двор. Али чим ступи у прву велику одају —• стаде као окамењен. Свих дванаест дворкиња беху у црно одевене. Са склопљеним рукама, као да моле, клечаху и горко јецаху, а косе им беху расплетене и умршене. Свих осамдесет коњаника стајаху иза њих, са погнутим главама и тужним лицем. Краљ одмах све разумеде и само изусти: — Где ми је кћи ? Одговора не би за дуго. Од плача и јецања нико му не могаше одговорити. — Где ми је кћи ? зацвили краљ као гуја у процепу. — Милост! пиштале су дворкиње. — Милост! молили су перјаници. И када се мало по мало стиша ова бура устане најстарија дворкиња и грцајући од плача исприча несрећноме оцу све што је било са ћерком. Краљ је био испрва тужан, али после плане од гњева и љутине и нареди да се ту , пред његовим очима , исеку и дворкиње и перјаници. Многе су муке виделе војводе, док не измолише у краља милост за ове несретнике. Краљ је био као убијен за својим чедом и затвори се у своју собу, одакле за три дана нити куд излазаше, нити кога примаше. Цела варош зави се у црно и тугу, а весела војска сада јадиковаше — и већ нико више и не мишљаше на срећно ратовање, које је оволику несрећу донело краљу. Краљ је три дана туговао за својом ћерком и тада му тек беху јасне речи онога духа: »Од рата ћеш имати једну добит и једну штету." Добит беше пола царевине, што је оте, а штета његова кћи.